Dolazak

Mnogo toga sam od priprema preskocila. Bile su mukotrpne i dugotrajne. Obećavam da ću to nadoknaditi u skorije vreme, ali sada želim da pišem o samom dolasku jer mi je to sveže.

Dosta sam dobro podnela rastanke, valjda jer sam bila preumorna i uzbuđena. Sve dok mi baka nije zaplakala i rekla da se možda nikad više nećemo videti. Ja u to ne verujem, ne želim tako da mislim, ali iz mene su pokuljale sve suze koje mesecima i godinama (nisam od onih što plaču) nisu mogle napolje. Do polaska nisam prestajala povremeno da plačem. Ljudi, ljudi će mi sigurno nedostajati.

Leteli smo Turkish Airlines letom i zaista sam oduševljena i uslugom i hranom. Mi smo jedno mesec i po ranije prijavili malog psa i doplatili 160 dolara za nju. Bila je sa nama, a politika nosiljke im je specifična jer sme da bude široka samo 23cm. Našli smo je u Jumbo prodavnici u Beogradu. Pokušavali smo da je naviknemo na nju, ali ni uz sve poslastice i igračke koje smo ubacivali nismo uspeli. Bila je veoma nervozna tokom celog puta, toliko da su se i posada i putnici pravili da ne vide da je vadimo iz korpe, samo da ne bi cvilela. Pakao! Jedino dobro je što mislim da su nas na aerodromu procesuirali brzinom svetlosti samo da bi nas se rešili.

Kada smo sleteli, rekli smo redarima (ne znam koja im je zvanična funkcija) da smo novi imigranti i poslali su nas na jedan šalter, gde je policajac uzeo naše koverte i pregledao ih. Dali smo otiske prstiju. Poslali su nas po kofere pa u poseban odeljak za imigrante. Tu su opet pregledali našu dokumentaciju, pitali nas da li ostavljamo istu adresu za SSN i GK, pregledali dokumentaciju psa, a nju čak nisu ni pregledali. Za nju smo od veterinarke dan pred put (to je obavezno) uzeli potvrdu da je zdrava. Vakcinu protiv besnila pas mora da primi minimum mesec dana pre dolaska, što se u Molinom slučaju poklopilo sa njenom redovnom vakcinacijom. Titar test nije potreban.

Nakon toga su nam torbe (12 komada: 6 kineskih krmača dobro umotanih, dva kofera i 4 ručna kofera) provukli kroz rentgen i izasli smo gde nas je čekala moja divna porodica!

Posle 16 godina brat i ja smo ponovo zajedno, mogu da vidim bratanca svaki dan. Ono što je nekome obično, meni je veliko kao kuća. Srce mi je puno!

 

Muška perspektiva: Znaš onaj osećaj „ni tamo, ni ovde“

Od samog početka bloga sam planirala da ne budem jedina koja će na njemu pisati. Nadam se da će i prijatelji koji su prošli, prolaze ili tek planiraju selidbu u daleki svet, opisati svoje emocije i podeliti dobre savete. Prvi koji je rešio da doprinese je glavom i bradom moja bolja polovina, poznata kao Neša (ako nastavi ovako lepo da piše, možda mu otvorim i nalog :P). Uživajte u muškoj perspektivi!

NMS:

Nismo svesni  i dalje odlaska koji se bliži , rekli smo porodici, rodbini, prijateljima, kolegama, poznanicima i prolaznicima , podsticali sve oko nas da se prijave na lutriju do tog 7. novembra, verovatno se potajno nadajući da bismo mogli sa sobom da povedemo onaj deo Srbije koji najviše volimo – drage ljude. Iako se susrećemo i dalje sa ogromnom količinom redovnih dnevnih obaveza, nekako uklapamo u dnevni raspored i pripreme  za odlazak. Pored posla, škole, vrtića, sportova, aktivnosti, prijatelja, same pripreme ćemo najverovatnije sprovesti u poslednji čas, haotično. Imam utisak da nam se život ubrzao, kao da je neko protiv naše volje ubacio u petu brzinu.

 Na prvom mestu nam je da prikupimo što više novca ,   za srpske pojmove, da imamo OK početak, šta god to značilo.

maksa

Oglasili smo auto (http://www.polovniautomobili.com/putnicka-vozila/9152583/ford-focus-c-max-tdci ). Imamo sreće da je relativno nov  i da nije pod kreditom, tako da će nam svota od njegove prodaje sigurno pomoći, možda uspemo od toga tamo da kupimo neki, jer oni koji su bez kola u velikom gradu znaju koliki je hendikep ako si sveden na javni prevoz, a ne živiš u centru. Jelena se odrekla svog dragocenog klavira koji je prodala na rate, jer klavir je danas luksuz za našu decu, roditelji neke predivne talentovane dece su bili raspoloženi da ga kupe, ali ni uz Jelenine diskutabilne veštine prodavca (njoj je bilo važno KOME će klavir da se proda, jedna od retkih stvari za koje je vezana, pa je išla dotle da ljudima kod kojih je želela da isti završi, nudi da plaćaju mesečno koliko god mogu) nije bilo lako. Kupila ga je komšinica, na rate. To nije novac na koji ćemo moći da računamo u polasku, ali će biti podrška za eventualne zaostale beogradske troškove. I na kraju, raskinućemo životno osiguranje, izgubiti mnogo uloženog novca, ali pošto nas je prošlogodišnja kupovina stana ostavila bez ikakve ušteđevine (nije da smo inače štediše, više smo od onih što stalno planiraju da štede 😀 ) i u kreditu, to nam je jedina opcija.

Planiramo da prodamo i dečiju sobu samo je pitanje kada krenuti u prodaju kada je klinci još koriste, možda ćemo je staviti u oglase krajem decembra. Za ovih 9 godina deca su skupila i zavidnu kolekciju igračaka kojih naravno nisu hteli ni da čuju da se odreknu, a ni ja jer sam se sa njima  radovao svakoj kupovini (priznajem, kriv sam, izluđujem taštu kupovinom igračaka, mada ruku na srce ni ona im baš ne odoleva najbolje kad upere svoje plave okice kao snajpere dok traže još jednu iz kolekcije „ sakupi sve“ igračke). Posle teških pregovora, ubeđivanja, pomalo plakanja, odlučili smo se za prodaju prilično kasno, obećavši im da će od svake dobijene pare, moći u Americi da kupe nove igračke. Ovaj metod je upalio i deca su mnogo lakše podnela  odvajanje. Oni stvarno čuvaju igračke i stvarno vole da se igraju njima. Nakon razmišljanja o načinu prodaje odlučili smo se za starinsku verziju – iznesi na ulicu i upotrebi šarm!   U dva navrata smo ugrabili lepo vreme krajem oktobra i izašli u najposećeniji park u blizini. Rasprostrli ćebe, poveli verne pse čuvare i prionuli na marketing. Roditelji koji znaju vrednost vozića Thomas i sličnih igračaka kojih je kod nas bilo puno, su veoma dobro prošli. Bili smo u fazonu – kako nam ovo ranije nije palo na pamet i bez selidbe? Moj savet svim roditeljima je da se, uz ovakav dil s potomcima, krene sa oslobađanjem od viška igračaka krajem avgusta, jer ćete se i bez zelene karte rešiti haosa a vuci siti i ovce na broju.

Sledeća dilema je šta poneti iz stana od 80m² kompletno nameštenog koji biste bez razmišljanja teleportovali preko okeana. Šta nam je stvarno bitno? Šta nije i šta spakovati u 8 kofera od 23kg? Ne znaš odakle da počneš i znaš da ne možeš sve odjednom, sva sreća počinje zima te smo odvojili letnje stvari, poklonili dalje one koje su omalele i za sad smo na 70 kg. Pitanje koje nasprilično muči je šta da ponesemo od ostalih stvari za koje nisi vezan, a biće nam potrebne za  lakši početak i da li ih uopšte nositi? Jastuci, ćebad, posuđe…

Mnogo su veći problem stvari koje imaju emocionalnu težinu.  Još ne znamo šta da radimo sa porodičnim albumima, slikama sa svadbe, kolekcijom CD , knjiga, umetničkih slika koje nemaju neku veliku tržišnu vrednost, ali za svaku od ovih stvari vezana je lepa priča. Pokušavam da podsetim sebe da ništa ne mora da bude konačno, pa vraćaćemo se, možemo po malo da nosimo. Ali ovako velika promena nekako parališe mozak, nije lako biti racionalan u ovim trenucima.

Srećom, stan ostavljamo u pravim rukama. Drugaricama koje ga vole koliko i mi, s kojima smo delili beskonačne večeri uz pivo na terasi i savršen pogled. Slaće nam slike, obećale su.

Neša

Iiiiii znamo datum!

t-planeKao što naslov kaže, sada znamo i datum odlaska. Sve što se tiče odlaska je izvesno, ali sve što nas čeka u Čikagu je neizvesno. Počela sam da istražujem poslove, stanove, ali o tome ću pisati kad okončamo taj proces, ili kad budem smatrala da imamo dovoljno podataka koji nekome mogu biti od pomoći. Da se fokusiramo sada na ono što znamo – kupovina aviokarata za iseljenje.

S obzirom da je potrebno spakovati ceo svoj život i preneti ga preko okeana, broj dozvoljenih kofera je i te kako važan faktor. Većina kompanija dozvoljava samo jednu torbu od 23 kg po osobi, ali ima i onih koji još uvek dozvoljavaju dve. To je bila prva stvar kojom sam se vodila. Drugo što je nama važno jeste transport ljubimaca. Tražila sam kompaniju koja dozvoljava da ljubimci do 8 kg budu u kabini u transporteru (kako je Moli posle sterilizacije počela da jede kao provaljena, moraću pred put da je bacim na dijetu). Što se tiče prevoza i uvoza ljubimaca u USA, koliko sam do sad uspela da se raspitam na raznim sajtovima, potrebno je da ljubimac bude vakcinisan redovno, a da vakcinu protiv besnila primi najmanje mesec dana pre puta. Takođe je neophodno da se pregleda u roku od 24 sata pre puta i da se dobije potvrda od veterinara da je pas dobrog zdravlja, što će na granici u USA takođe želeti da utvrde na licu mesta, da ima validan pasoš u kom su sve vakcinacije uredno zabeležene. Za ljubimca se doplaćuje određena suma u odnosu na kompaniju, kao i u odnosu na to da li je ljubimac mali, pa će biti u kabini ili će se prevoziti u kavezu.

Do sada sam uvek najbolje ponude za aviokarte dobijala na sajtu www.cheapoair.com . Takođe vredi pogledati i sajt secretflights. org . Neki prijatelji su nalazili odlične dilove preko njih. Nakon što smo utvrdili šta nam je važno krenuli smo u istraživanje.

Vodili smo se i savetima iz ovog teksta http://www.nytimes.com/2016/08/21/travel/cheap-flights-tickets.html?_r=0. U principu šta savetuju za prekookeanske letove je sledeće: od ponedeljka do četvrtka su letovi najjeftiniji (mada za samo oko 5% u odnosu na druge dane), karte treba kupiti oko 5 meseci ranije, najbolje vreme za kupovinu karata je utorak 3pm po EST -što je u Beogradu 9pm. I poslednji savet je da uporedite cenu za jednu osobu i za onoliko koliko vas ide, jer se cena obračunava za sve isto na jednoj rezervaciji -recimo ako imaju još tri sedišta po povoljnijoj ceni, a vas je četvoro -obračunaće vam po višoj ceni za onog jednog sve četiri, a mogli ste tri da platite jeftinije.

Sa svim tim na umu, mi smo našu kartu kupili za Turkish airlines preko Istambula za sredinu februara. Direktno na sajtu, jer je i uz kupon na cheapoair.com bila jeftinija. Oni dozvoljavaju po dve torbe od 23 kg+ ručni prtljag, a i imaju pet friendly politiku i dobru cenu za prevoz ljubimca. Uz to su bili i najjeftiniji. Iako će nam to produžiti let za nekoliko sati, karta od oko 300 e u jednom smeru je uz sve gorepomenuto bila baš povoljna.

Znači još tri meseca i držite se, polećemo!

Kako je prošla objava široj javnosti i na poslu

Naravno da sam ubacila novčić u maju, s željom da dobijemo vize....
Naravno da sam ubacila novčić u maju, s željom da dobijemo vize….

Konačno znamo na čemu smo. Meni to donosi mir. Iako pravi posao pripreme za iseljenje tek predstoji. Smrznem se kad pomislim na to. Kako spakovati ceo život u nekoliko kofera? Kako ostaviti prijatelje i siguran posao?

Pa relativno siguran kao i sve ovde… Ali mi jesmo od onih srećnika što imaju prilično sigurne poslove. Moj muž radi za nemačku firmu već deset godina, a ja za italijansku već 7.

Kada sam počela da radim za njih, bila sam prilično psihički već načeta od one epizode ostajanja bez posla s bebom od 5 meseci. S vrata su me prvog dana odveli na sastanak o kom nisam imala pojma i 15 dana sam bila bez kancelarijskog kompjutera (a radim posao koji od kompjutera zavisi). Moram da priznam da nije obećavao, ali moralo je da se radi da se preživi. Počela sam da radim u inženjerskim vodama kao prevodilac. Nezahvalan posao. Nije uopšte čudno da se prevodilački posao našao na listi od 10 najpotcenjenih poslova časopisa Times, ali kad radite sa inženjerima, često dobije još jednu novu dimenziju nepoštovanja. Ne znam zašto, ali uvreženo je mišljenje u tim krugovima da njihova diploma vredi više od naše. Nikad nisam bila sklona ptcenjivanju bilo čijeg zanimanja, pa mi je taj stav dosta teško padao. Dešavalo se da odem na sastanke da prevodim, da se učesnici međusobno pozdrave a mene preskoče, kao da ne postojim. Bukvalno me preskoče, bez preterivanja. Srećom, znam koliko vredim, pa to nije uticalo na moje samopouzdanje. Više na moje mišljenje o datim ljudima. Individuama, bez generalizacije, jer će vreme pokazati da sam ja došla u zapravo potpuno nekarakterističnu inženjersku sredinu za Srbiju, a i šire.

Prvih nekoliko meseci nije bilo baš najsjajnije, ali onda se moja sreća okrenula. Počela sam da radim direktno sa jednom ženom iz Italije, Lindom. Ne razumem žene koje se žale na rad sa ženama. Ja baš volim da radim sa ženama. Sa svakog prethodnog posla sam pokupila predivne bisere, žene koje sam uvrstila u najbolje prijatelje. Od njih sam puno naučila o poslu i o životu. Jedna od njih je definitivno i Linda. Moja kompletna pozicija i odnos prema poslu su se promenili nakon što sam s njom počela da radim. Normalno, divno stvorenje, koje zna da kaže hvala, da lepo zamoli da se nešto uradi, bez te inženjerske gordosti (posle sam shvatila da su žene u inženjerskom poslu takođe u nezavidnoj poziciji, često diskriminisane, a neke koje sam upoznala su baš creme de la creme u svojoj struci: za početak Linda, pa Sanja koja je kasnije došla da radi u našoj firmi, a zatim i Ljubica, koja mi je pomogla da se odlučim za kupovinu ovog stana koji mi je baš teško da ostavim – teleportovala bih ga u Čikago). Linda je sada moj prijatelj i trudiću se da je sačuvam do kraja života, a naša zajednička poslovna putovanja će mi ostati zauvek u najlepšem sećanju. Na poslovnom putu u Rim nam se stavila na raspolaganje i odvela nas na najbolju moguću turističku turu. Toliko imam poverenja u nju da sam joj dozvolila da me vozi na vespi (a opšte je poznat moj stav prema motorima).

Moram da spomenem i mog šefa, koji je prepoznao moje kvalitete i lojalnost i umeo da ih ceni. Moguće je da je najbolji šef na svetu. A sad ćete čuti i zašto.

Prvo i osnovno, shvatio je da meni i koleginicama nije neophodan direktni nadzor, da smo odgovorne da posao uradimo najbolje i kad nas niko ne kontroliše u kancelariji, uglavnom uz saradnju (ali bukvalno saradnju, a ne šefovanje – još jedan od njenih kvaliteta) s Lindom i ostalim kolegama iz rimske kancelarije.

Drugo, ubrzo sam od prevodioca postala koordinator projekata, zatim je usledila moja trudnoća i porodiljsko, koje je za razliku od prve trudnoće bila fenomenalno iskustvo. Em mi je dozvolio da radim od kuće nekoliko meseci pre porođaja (naravno da to nisam zloupotrebila već sam radila do poslednjeg dana), em sam uživala puno porodiljsko iako je dogovor bio da od kuće pripomognem kad bude trebalo. Te situacije su bile minimalne. Iako porodiljsko od godinu dana nije praksa u Italiji, naš zakon je maksimalno ispoštovan.

Zatim su tolerisali (Linda i Paolo) uz puno razumevanje, moje ludilo oko preseljenja i uzimanja kredita, zdravstvene tegobe, da bi na kraju pristao posle moje selidbe da mi dozvoli da radim od kuće. Već godinu dana ja stvarno uživam u toj privilegiji. I dalje svakodnevno komuniciram s Lindom i radim od kuće kao i iz kancelarije, ali to što sam imala priliku da se ušuškam i odmorim od izuzetno teškog prethodnog perioda, je neprocenjivo. Ne znam kako bih ovu novu avanturu koja predstoji preživela bez toga.

Moj šef Paolo Orsini, nikad nije ostao dužan saradnicima, nama plata nikad nije kasnila, eksternim prevodiocima je uvek plaćao na vreme i u dinar (kolege će znati o čemu pričam kad to ističem kao vrlinu).

Zbog njih sam zavolela Italiju još više i mnogo me boli da gledam kako se suočava sprirodnim nepogodama u skorije vreme.

Moje kolege Michele i Stefania su mi pomogli, bez pogovora, da obradujem bolesnog dečaka koji se leči u Italiji. Biće mi teško da kažem zbogom.

Nisam ljudima previše pričala da smo izvučeni, ja sam ozbiljno shvatila opomenu da to što ste izvučeni ne znači da ćete i dobiti vizu. Ali čim sam saznala želela sam da to saopštim ljudima s posla, jer su to zaslužili. Zaslužili su moju potpunu iskrenost. I to su primili kako sam i očekivala: bili su tužni što se rastajemo, ali ipak srećni jer su od ranije znali da je moja želja da oprobam život negde drugde. Nedostajaće mi. Ja ću se potruditi pre odlaska da obezbedim da posao zbog toga ne trpi.

Što se prijatelja i poznanika tiče, moram da priznam da je rekacija bila uglavnom sledeća: „svi kvalitetni ljudi odoše“. S jedne strane mi je drago što oni imaju tako visoko mišeljenje o nama, s druge strane to nije istina. Toliko divnih ljudi ostavljamo ovde. Fenomenalni, kvalitetni ljudi koje po mom mišljenju ova vlast niti ceni, niti zaslužuje. Ljudi sveta u širini svojih misli i veličini srca. Neki takođe žele da odu, neki o tome ni ne razmišljaju. Ja samo znam da će mi oni najviše od svega nedostajati.

 

I poslednja stepenica – intervju!

Nakon pregleda došlo je vreme i za intervju. To je u celom procesu poslednja stepenica na putu do imigracije (osim naravno samog odlaska u Ameriku).

Dokumenta smo počeli da pripremamo još u maju. Delimično i zato što smo iz nekih uzimali podatke za popunjavanje D260. Recimo, u samom formularu treba da se navede gde smo sve živeli i to od kog do kog meseca u kojoj godini. Taj papir o boravištu vam ne treba za intervju, ali mi bez njega nismo mogli da popunimo formulare, jer smo se dosta selili i menjali zvanično prebivalište.

Takođe, već smo u maju bili svesni da će pasoš starijeg sina pre intervjua morati da bude promenjen jer ističe u aprilu 2017, a prema njihovim pravilima, mora da važi bar 6 meseci po dolasku u zemlju. S druge strane, u njemu mu je bila turistička viza, pa nismo hteli pre povratka iz Čikaga da ga menjamo. Početkom septembra smo izvadili novi i nakon dobijanja termina intervjua, zamolili ambasadu da nam otključa formulare, da izmeni broj njegovog pasoša. Isto tako smo u konsultaciji sa njima uneli u formulare i to putovanje u SAD iz juna.

Ukoliko želite da unesete izmene pre zakazanog intervjua, za otključavanje formulara se obraćate direktno Kentakiju, nakon poziva na intervju, ambasadi u Beogradu. Meni su na mail odgovorili u roku od sat vremena i sve sam istog dana veoma brzo završila.

Još jedno pitanje koji su mi ljudi postavili jeste da li je problem da se traži turistička viza ako ste aplicirali za lutriju. Iskreno kad smo aplicirali za turističku nisam o tome ni razmisljala i sve je prošlo u najboljem redu. Sve četvoro smo je dobili na 10 godina. Znači apliciranje za lutriju ne utiče na dobijanje turističke vize ukoliko ispunjavate sve preduslove za istu. Turističke vize su nam nakon dobijanja iseljeničkih poništene.

Elem, da biste se pripremili za intervju potrebno je da pripremite sledeće:

(ovo je sa zvanicnog sajta sto se tice prevoda:  All documents not in English, or in the official language of the country in which application for a visa is being made, must be accompanied by certified translations. The translation must include a statement signed by the translator that states that the:Translation is accurate, and,Translator is competent to translate. sto znaci da ne treba prevoditi, ali smo mi to svakako uradili u nadi da ce nam trebati kad odemo tamo):
1. Pasoši
2. Diploma najviše škole koju ste završili (ukoliko je to srednja škola, onda i sva svedočanstva iz iste)
3. Izvodi iz matične knjige rođenih – opština
4. Venčani list – opština
5. Potvrda o služenju vojnog roka (muž ju je izvadio za 5 minuta u Vojnom odseku Zvezdara)
6. Potvrda iz policije da niste osuđivani (bilo koji MUP koji vam je najbliži – čeka se oko nedelju dana, mada su iskustva različita)
7. Potvrda iz suda da se protiv vas ne vodi sudski postupak (kažu da ako je papir iz policije čist, ovaj iz suda nije neophodan, ali s obzirom da je na listi dokumentacije mi smo ga poneli, a ne mogu uopšte da se setim da li su nam ga uzeli) – Palata pravde u Savskoj – dobije se na licu mesta ali mora lično
8. Fotokopija svih ovih dokumenata (ne overene fotokopije, već obične)
9. Odštampana poslednja strana D260 formulara
10. Pismo kojim vas pozivaju na intervju
11. Koverte sa lekarskog
12. po 2 fotografije (51x51mm)
13. po 330 dolara za vizu

Na intervju smo došli u zakazano vreme, oko 8: 15. Oni su već prozivali ljude za druge tipove viza, a mi smo sačekali (iako sam ja odmah prišla da kaže, zbog čega smo tu), da dobiju spisak za DV. Kada je službenik na vratima dobio taj spisak, prozvao je nas i još jednu devojku koja je isto izvučena na lutriji. Ulazite prvo u tu neku zgradu koja pripada kapiji gde ostavite telefon, usb, metalne predmete, kao na aerodromu otprilike. Zatim kroz dvorište dolazite do zgrade konzulata.

Na ulazu kažete službenici zbog koje vize ste tu i dobijate broj. Mi smo dobili broj 600 i usmerili su nas u levi deo prostorije, dok su ostali dobijali brojeve od 1 pa nadalje.

Sačekali smo 20 minuta da nas prozove službenik (govori srpski) i da od nas uzme dokumenta. Veliki broj muževljevih dokumenata nisu ni uzeli (potvrdu o završenoj školi, potvrdu iz vojnog odseka itd.), verovatno jer sam ja nosilac, ali pošto nigde ne piše da supružnik ne treba da donese ista ta dokumenta mislim da ih je bolje poneti. On nas je pitao da li imamo gde tamo da budemo, gde planiramo da idemo, samo nekoliko opštih pitanja.

Zatim smo sačekali a on nas je još jednom prozvao jer su se slike jednog sina izgubile od kapije do šaltera, pa je muž išao da ih traži, da proveri da li ih je našao. Međutim nije, ali se službenik snašao. Kasnije su nam uz pasoše vratili i te slike, ko zna gde su ispale. Kod devojke koja je sa nama ušla je našao određenu grešku u prijavi, pa je ona pokušala da je ispravi na licu mesta (imaju uslužni kompjuter, koji nažalost nije radio, pa je išla do kuće da to ispravi).

Potom su nas prozvali na šalter br. 1 da platimo vize. Mi smo ih platili u kešu, ali sam videla da ljudi plaćaju i karticama.

Opet smo sačekali 20 minuta da nas prozove konzulka. S njom smo razgovarali na engleskom i pitala je koliko smo dugo u braku, šta ja radim, gde sam zaposlena, dva puta nas je pitala da li smo živeli negde osim u Srbiji (pretpostavljam da proveri konzistentnost naših odgovora).

Opet smo sačekali kada su nas pozvali da damo otiske prstiju obe ruke, a za decu sam ja dala otiske prstiju leve ruke. Pročitali smo na srpskom tekst naglas o tome da su svi podaci koje smo dostavili kroz dokumentaciju i usmeno istiniti i tada nam je saopštila da smo dobili vize. Muž kaže da je podigla obrve kada je videla zabelešku o leku koji pijem na formularu, ali da je samo prešla preko toga kada je pročitala o čemu se radi. Ja to nisam ni primetila, ali eto prosto to naglašavam zbog onih koji su možda u istoj situaciji pa ih to brine.

Nakon toga smo sačekali da nam onaj isti gospodin koji nam je uzeo dokumentaciju vrati originale i kaže nam kada da dođemo po pasoše. Intervju je bio u utorak, a pasoše smo dobili u petak.

Sve u svemu iskustvo je bilo prilično prijatno i nije bilo stresno. U čekaonici imaju kutak za decu i to nam je mnogo značilo jer bi njima inače bilo beskrajno dosadno. Procedura oduzme sigurno 2 sata, koja se uglavno sastoje od čekanja između šaltera. Na samim šalterima je bar nama zadržavanje bilo minimalno.

Svi su veoma ljubazni i profesionalni, tako da ako imate urednu dokumentaciju, zaista nemate oko čega da brinete!

Lekarski pregled

Nakon zakazanog datuma intervjua, osim što kreće vađenje dokumentacije, potrebno je zakazati lekarski pregled.

Lekarski pregled u Beogradu može se obaviti na dve adrese:

Privatna ordinacija opšte medicine                                                Smiljanićeva  22, Belgrade                                                                               +381 (0)11 2451-919 or +381 (0)64 199-8867,                                         Radno vreme: 9:00am do 1:00pm, od ponedeljka do petka.                 Ispitivanja i rezultati su gotovi istog dana.

International Organization for Migration                                 Skenderbegova  3,                                                                                             +381 (0) 11 3282-072,+381 (0)11 3282-073, or +381( 0)63 214-253,     Radno vreme: 9:00am do 4:30pm, od ponedeljka do petka.                Ispitivanja i rezultati su gotovi istog dana.

Za druge gradove proverite ovde  odlaskom na pastocksnap_9m1hww2jfvdajući meni. Na toj strani možete na engleskom da pročitate šta je zvanično sve potrebno, a ja ću vam sada preneti svoje iskustvo.

Nazvala sam ordinaciju u Smiljanićevoj negde krajem avgusta. Htela sam da zakažem za početak oktobra, jer bez obzira kada vam je intervju, potrebno je da uđete u USA 6 meseci nakon dobijanja rezultata lekarskog pregleda. Ukoliko to ne učinite, tj. ukoliko lekarski istekne, morate ponovo da ga uradite. Kako to nije ni malo jeftino, većina ljudi se trudi da uđe u zemlju dok on traje. Međutim, ljubazna službenica u ordinaciji mi je rekla da će pregled da poskupi od 1. oktobra jer će se raditi nove analize. Tako da smo ga zakazali za 30. septembar. Lekarski pregled se plaća u kešu u dolarima ili dinarima po njihovom kursu na dan, mi smo platili po 150 dolara za odrasle i po 100 za decu. (Sada je cena 200 po odrasloj osobi, a kako sam čula za decu jeostalo 100 i ubačena je analiza urina).

Pre lekarskog možete da doručkujete i popijete kafu. Ukoliko imate decu, prvo ujutru idete da vadite krv sa supružnikom, kao i da obavite rentgenski pregled pluća, jer se deci to ne radi. Mi smo u 9:15 bili u ordinaciji. Potrebno je da ponesete pasoše za sve članove porodice, po 4 slike (nemojte da vas buni što je do skoro bilo 2), za decu je potrebno da ponesete kartone iz knjižice na kojima su uredno zabeležene sve vakcine koje su deca primila. Ukoliko su deca redovno vakcinisana u skladu s našim kalendarom vakcinacije, neće morati da prime dodatne vakcine. Odrasli svakako primaju tetanus (osim ako su ga u skorije vreme recimo zbog povrede primili i to mogu da dokažu) i MMR. Ove vakcine možete da primite direktno u Smiljanićevoj, ali vas manje košta ako to uradite kod svog lekara (onda je tetanus besplatan) i u Gradskom zavodu za javno zdravlje, Despota Stefana 54a (MMR – 4. sprat, soba 81; potrebno je otići izmedju 8 i 12 pre podne), ne treba uput, dobijete tamo knjizicu o vakcinaciji (ponesite svoju zdravstvenu) i placa se 1305 dinara). Koju god da prvo primite tražite da vam daju karton vakcinacije i u njega je upišu, pa u isti karton neka vam upišu i drugu (s pečatom i potpisom lekara). Takođe, kad počne sezona gripa, što je kraj oktobra ili novembar, potrebno je primiti vakcinu, ali mi nismo upali u sezonu pa smo to preskočili. Do sada je cena vakcina u Smiljanićevoj, sve tri: MMR, tetanus i grip bila 6.000 dinara po osobi.

Dakle, nakon dolaska smo dali pasoše i slike i dok je administrativna radnica popunjavala formulare nama je sestra izvadila krv. Zatim su nas uputili na rendgen pluća u http://www.clinicanova.rs/ u Višegradskoj 26, te da se u ordinaciju s rezultatima rendgena vratimo u 2pm. Tamo su nam uradili rendgen i rekli nam da se po rezultate vratimo oko 12:15, ali mi smo otišli malo kasnije da bismo to povezali s pregledom. U međuvremenu smo pokupili decu iz škole i vrtića.

Pregled ne traje dugo i doktorka popunjava formular DS-2053 koji možete videti ovde http://www.immihelp.com/immigrant-visa/ds-2053-medical-examination-immigrant-visa.pdf .

U skladu s formularom pitanja su poput: da li mislite da imate polno prenosivu bolest, da li imate mentalnih ili nekih drugih oboljenja itd.

Meri vam težinu i visinu, skinete se u veš u koji ona na brzinu zaviri, gleda da li imate tetovaže ili neke tragove operacija, samopovređivanja ili povređivanja i u odnosu na to sve beleži odgovore.

E sad, kako ja prosto odbijam da lažem i imam svoju privatnu borbu protiv stigmatizovanja mentalnih poremećaja, ja sam prijavila da pijem Seroxat. Ona se iznenadila, ispitala me o tome i unela belešku. Štiklirala je da nemam mentalnih oboljenja (zapravo ne znam šta bi štiklirala inače, jer sam prvo rekla da ih nemam, pa tek onda kod lekova spomenula Seroxat). Čini mi se da nije najbolje informisana o antidepresivima pa je možda na pregled, ako već hoćete da prijavite da ste na nekim lekovima – što ja podržavam, dobro poneti potvrdu i mišljenje vašeg lekara koji vam ih je prepisao. Štaviše, čini mi se da sam negde pročitala (doduše, nakon pregleda) da je to neophodno učiniti za bilo koji vid oboljenja.

Mnogo ljudi me je iskritikovalo i uplašilo se da će to da utiče na intervju i dobijanje vize. Ja sam svesno rizikovala. Ne znam, možda je to previše drčno i idealistički kada je ovako velika stvar u pitanju, ali to je bila moja svesna odluka. Isto sam uradila na lekarskom pregledu za kredit za stan, na šta je doktor rekao: „Svi mi ovde nešto pijemo.“

Ovo takođe pišem zbog drugih ljudi koji možda imaju dilemu, ne želim nikoga da ubeđujem šta treba da uradi u toj situaciji već samo da podelim šta sam ja učinila i da li je to imalo neke posledice.

Nije da mi posle nije bilo frka. Jeste da je ogroman broj Amerikanaca na antidepresivima, ali šta ako baš ne žele da uvoze takve 😀 Ipak, nisam ni u jednom trenutku zažalila što sam to učinila. Isto važi i za činjenicu da sve ovo pišem javno.

Da naglasim (da mama, znam da mi to stalno pričaš), da me je doktorka iskritikovala zbog viška kilograma, onako lično.

Pregled nije trajao duže od 10 minuta po osobi. Prvo smo mi odrasli ulazili pojedinačno a onda smo oboje ušli zajedno sa decom (koja su bila fascinirana čekićem za proveru refleksa) i odgovarali na pitanja o njima.

Nakon pregleda, vraćen nam je CD sa snimkom pluća, kopirali su nam potvrdu o vakcinacijama koju su tu u ordinaciji popunili (jer je ta dva neophodno dati na granici pri ulasku) i zapečaćene koverte s formularima za predaju ambasadi.

Dan kada smo mi bili je bilo gužve i čekali smo, a ljudi kažu da je nekad prayno, verovatno zavisi od broja ljudi koji odabere baš taj datum.

Čini mi se da sam ja bila više uzbuđena oko lekarskog, nego oko intervjua, verovatno jer je to nekako bio prvi, važan, „živi“ korak. ALi sve je prošlo uz najmanje moguće stresa i vrlo prijatno. Imam samo reči hvale za Ordinaciju u Smiljanićevoj. Na forumu www.zelenalutrija.com možete naći iskustva ljudi koji su pregled radili u IOM.

Ukoliko imate bilo kakvih pitanja u vezi sa ovim pregledom, slobodno ih postavite u komentarima.

Poziv za intervju

20804349941_63f0545e0eKraj je avgusta, približava se vreme da dobijemo poziv za intervju. Strasti su malo spale, ali mnogo ne volim da čekam. Ono strpljen- spašen, kod mene ne igra, ili bi igralo kad bih imala tu moć. Ja bih sve i odmah, a možda i juče. Muž je drugačiji. Strpljiviji. Uspeva da ga iščekivanje ne muči previše. I mene smiruje to njegovo „polako, ima vremena za sve“ i „biće kako je suđeno“. Sve se ja slažem, ali ja bih da znam kako je suđeno ODMAH!

Kada smo videli da smo izvučeni, neka ideja je bila da odemo na kraju školske godine 2017. Da dete završi razred, da odemo u Čikago u najlepšem periodu. Naravno to zavisi od toga kada vas pozovu na intervju o čemu sam već pisala. Razmišljala sam da odložim intervju ako bude prerano, ali i to može a ne mora da ima određene posledice.

Iskoristila sam ovo vreme između, jer vremena pored posla i dece je uvek malo, da kontaktiram škole u Čikagu. Ono što mi svi koji su tamo govore, jeste da su ljudi mnogo odgovorniji i ljubazniji kada ih nešto pitate. I sama sam se u to uverila.

U kraju koji nas zanima ima tzv. Magnet schools i „običnih škola“. I jedne i druge su javne škole što znači besplatne. Izabrala sam škole koje imaju dobar rejting na internetu, pročitala komentare ljudi koji su u te škole išli i napisala jedno pismo koje je otprilike objašnjavalo našu situaciju, tj. da sledeće godine možda dolazimo, da imamo decu od 5 i 9 godina i da o njihovom školstvu ne znamo skoro ništa. Zanimalo nas je kako funkcioniše ručak i koliko košta, koliko deca borave u školi, da li postoji boravak, da li se plaća ili ne, šta je potrebno da dete upišemo.

Dobila sam sledeće odgovore:

  • U Magnet school dete može da se upiše samo ako se prethodno prijavi na lutriju koja traje od 1. oktobra do 16. oktrobra – znači dete ne može da se upiše u sred godine, već mora da bude izvučeno na lutriji
  • Škole obezbeđuju deci besplatan doručak i ručak i generalno su besplatne ali postoji student fee koji varira od škole do škole
  • U zavisnosti od adrese imate školu kojoj ta adresa pripada i u nju se upisujete (naravno Magnet schools ne spadaju tu).
  • Škola traje 7 sati, ali vreme u toku dana varira od škole do škole
  • Da bi upisali dete, potreban vam je izvod iz matične knjige rođenih, dokaz o adresi stanovanja (tj. da pripadate datoj školi, što može da bude ugovor o zakupu ili neki račun), te „medical record“ koji sadrži podatke o vakcinaciji
  • Deca treba da prođu „Home Language survey“ da bi se videlo da li i koliko se kvalifikuju za ESL (English as a second language) časove.
  • Konkretno u školi u kojoj sam se raspitivala, časovi traju od 8-15 h, s tim da deca mogu da dođu u 7:30.
  • Nakon toga postoji nešto kao boravak, koji se u ovoj školi uglavnom plaća (neke nude i besplatne programe) i traje od 15-18h. Rade domaći, imaju kreativne radionice, nekad sportske aktivnosti. Cena varira od škole do škole, u ovoj se plaća tromesečno, ali ako se plati odjednom dobije se popust, a takođe ima popust na drugo dete ). U jednoj od škola je ovako:

-3:00-6:00pm daily. The quarterly fee is $750, with a $50 discount if paid in single payment. Otherwise, a payment schedule is available at three $250 payments.
-3:00-4:15pm daily only. The quarterly fee is $375.
-Sign up for any two or three days a week.
-Siblings receive a 25% discount.

To je otprilike ono što sam saznala i za sad je više nego dovoljno. Nadam se da će nekome ove informacije biti korisne, a ako budemo dobili zeleni karton, pisaću o tom procesu iz prve ruke, jer znam da je svim roditeljima koji razmišljaju o iseljenju to jedna od najvažnijih stavki.

I tako dok sam istraživala, došao je 22. avgust i mail pod nazivom „Required Entry Status Check for DV Submission“sledeće sadržine:

You have received this email notification to inform you that you have updates available at http: //www.dvlottery.state.gov/ESC. Please log in using your confirmation number from your original application to complete further processing.

Intervju je zakazan za 11. oktobar. Jedan od prvih, znači, u ovoj godini. Iako smo pisali o tome po kom principu se dobija vreme intervjua, to nije u stenu uklesano, jer mi niti smo bili najmanji broj, niti smo prvi predali odmah nakon izvlačenja. Čisto da ne računate na taj princip 100% iako se dosta poklapa.

 To veče nije bilo spavanja naravno. Sada je valjalo zakazati lekarski pregled i pripremiti se za intervju.

 

Turističko putovanje u Čikago

30086076321_42462f18dd_bJoš pre nego što smo saznali da smo izvučeni, muž i ja smo isplanirali turističko putovanje u Čikago. Ja sam već jednom bila, u decembru prošle godine, ali sam većinu vremena provela uz tek rođenog bratanca. Imala sam odlične utiske, brat me je vodio na stand-up, njegov drug na vožnju pajperom po noćnom nebu iznad velikog grada, ali nisam znala da ću se u letnji Čikago zaljubiti. Nije ni čudo što je drugi po veličini srpski grad u svetu.

Sada mi je bio u drugom svetlu, sada je Čikago za mene bio potencijalna nova životna destinacija. Nadala sam da će se dopasti deci, da će se dopasti mužu, da će se meni dopasti i pomoći mi da se odlučim na korak preseljenja.

Nije izneverio. Fantastična arhitektura, još bolji muzeji, gužva ali ne prevelika, jezero koje više liči na more.

Pre odlaska sam zakazala razgovore na nekoliko univerziteta. Svi su odgovorili, svi su bili ljubazni i uvidjajni. Što za School of Art Institute of Chicago nisam znala kada sam imala 18 godina?!?! Kampusi poput Loyola University i University of Chicago izgledaju kao stari univerzitetski gradovi s puno zelenila. Samo mi je bilo u glavi: blago njihovim studentima!

Uživala sam, sa svojom porodicom, u tom divnom gradu punom letnjih dešavanja. Išli smo na obilazak grada rekom, deca su se kupala u fontani s licima u Millennium parku. Muž, najbolja drugarica koja je zbog nas doletela iz NY i ja smo uživali u muzeju s najvećom kolekcijom impresionista van Evrope. Obožavam taj muzej (a nisam ih malo po svetu obišla). Vozili smo se po jezeru „starim gusarskim brodom“, muž je išao na fudbalsku utakmicu, upoznali smo nove prijatelje i posle 15 godina videli stare.

Vratili smo se puni utisaka i ja sam još tamo pomislila da je pravi trenutak da počnem da razgovaram s decom o tome da ćemo se možda preseliti. Mlađi sin je suviše mali, ali stariji je u početku imao otpor. Međutim u odlasku se rasplakao. Najviše jer se razdvaja od ujaka, ali i zato što se igrao u divno uređenim čistim parkovima, kupao u jezeru, video podmornicu u prirodnoj veličini, bio u Lego muzeju, kupao se u besplatnom bazenu u lokalnom parku. Koliko god sam patriota i volim svoju zemlju, u kojoj ima puno divnih ljudi koji organizuju svašta, najčešće uz pomoć štapa i kanapa, da našoj deci pruže zanimljive, kreativne sadržaje, Čikago toga više ima. Prvi put sam pomislila da možda to preseljenje za njih neće biti toliko teško kako sam mislila. Malo mi je laknulo….

Napadi panike

27942971652_9f491236fa_bIako Rim obožavam (pre 16 godina sam tamo provela mesec dana), iako sam jedva čekala da se u njega vratim – u ovim novonastalim okolnostima mu se nisam radovala. Nisam mogla sebe da prepoznam – meni su putovanja zakon, oduvek, ono što te instant obogati kao ni jedno drugo iskustvo.

Na sreću sjajno sam se provela, uprkos satima i satima treninga u kancelariji. Čak sam i spavala, iscrpljena šetnjama da vidim za 4 dana što više mogu, da se podsetim. Ponovo sam se zaljubila u Večni grad. Činilo mi se da sam se smirila i usporila.

A onda sam se u jednom trenutku u hotelskoj sobi probudila s neopisivim svrabom po dlanovima i stopalima. Nenormalnim svrabom. Jedva sam se dogegala do kupatila, bilo mi je loše, povraćalo mi se, stomak mi je kuljao, preznojila sam se. Razmišljala sam čak i koleginice da probudim da zovemo hitnu pomoć. Nisam mogla da se dovoljno počešem. Na dlanovima i stopalima nije bilo ničega. Ipak sam popila Aerius i vratila se u krevet. Posle nekog vremena svrab se smirio i zaspala sam. Alergija – to je to, nešto sam sigurno pojela.

Drugi put, jedno dve nedelje nakon povratka, spuštala sam se  niz Bulevar. I opet je počelo. Opet nepodnošljivi svrab. Išla sam da se nađem s prijateljem, delovalo mi je da sam skroz OK u glavi, nije mi bilo jasno. Ušla sam u apoteku, kupila Aerius i dok sam došla do Vuka smirilo se. Uporno sam gledala u dlanove očekujući da se pojavi nešto na koži. Ali oni su goreli izgledajući sasvim uobičajeno. Konsultovala sam se sa psihijatrom i prijateljicom psihologom. Da, moguće je ali nikad se ne zna. Da merim pritisak kad se to desi i da pratim šta sam jela ili pila.

Juče se ponovo desilo. Radila sam, posao mi je trenutno malo stresan, počinjemo novi projekat, naravno o iseljenju i opcijama za iseljenje razmisljam non-stop. A onda sam uzela usisivač u ruke, malo kućne relaksacije za dobrobit domaćinstva, i popevši se na klavirsku stolicu usisavala policu, kada je počelo. Brzo sam se preslišala – ništa neuobičajeno nisam jela, pritisak mi je bio tek malo povišen (zadihala sam se od čišćenja), pregledala sam stopala i dlanove i ništa nisam videla na koži. A ja sam osećala da gore i svrab je bio nepodnošljiv! Super, imam novog saputnika na ovom emocionalnom putu emigracije – napade panike. Baš mi je to trebalo. Onda sam se dodatno uznemirila zamislivši da mi se to desi u sred nekog poslovnog sastanka. Ili da se pogorša, ili da traje ceo život! Popila sam tabletu za smirenje i Aerius (za svaki slučaj). Češala sam se o fasadu terase (bez zezanja). Posle 40 minuta je prošlo.

Iznenađena sam, inače sam vrlo introspektivna, i iako sam anksiozna gotovo celog svog života, pošto sam svesna procesa u sebi, nekako se borim. Ovi napadi dolaze podmuklo, iz zasede, kada ih ne očekujem.

Znam da je ovo što doživljavam na neki način normalno. Velike su to promene. Treba izaći iz zone komfora u poznim tridesetim sa dvoje male dece, ali sam rešila da nađem način da se izduvam: meditacija, vežbe. Moram da nađem ventil za skretanje misli. To mi je prvi sledeći cilj.

U međuvremenu sam razgovarala s NPS (najboljom psihijatricom na svetu), jer sam oduvek neko ko smatra da kod psihijatra otići nije sramota, već preko poželjno kad živite u Srbiji. Prvi put sam se sama pokupila i otišla kad sam imala 17 godina. Verovatno nisu napadi padnike, već neko kao izbijanje anksioznosti na taj način. Kad mozak više nema kapacitet da se s tim nosi, pojavi se svrab, onako laički rečeno.

Sreća i strah

30129935710_7236e6ace2_bSreća i strah…. Ono što konkretno osećam ovih dana, neprestano, svesno i podsvesno. Pitate se kako znam da postoji podsvesno? Nažalost vrlo lako – po napadima panike. Novim, nikad proživljenim i sasvim neočekivanim.

Već sam napisala da sam od saznanja da sam izvučena, do službenog puta upala u ludilo. Prvo sam gledala informacije o školama. Laknulo mi je kad sam pročitala da su se čak i deca, koja su prvo imala otpor prema iseljenju, koji moj stariji sin ima, veoma brzo uklopila i zavolela amričko školstvo. Rešila sam da o tome (kao) ne brinem i da kad dođe vreme, samo gledam da budu upisani u školu koja na sajtu www.greatschools.org ima dobru ocenu. Prijatelji iz USA su mi rekli da Čikago ima dobre škole i to je olakšanje. Jedna drugarica mi šalje slike iz škole svoje ćerke odande, stvarno izgleda da se dobro zabavljaju.

Sledeća stvar je bila da istražim emigraciju s ljubimcima. Mi smo u novembru dobili štene i ne pada mi napamet da je ostavimo ovde. Nije problem. Više o tome kad dođe vreme. Bilo bi lako kada bi to bio naš jedini ljubimac. Imamo kujicu od 13,5 godina. Ona ne može da putuje. Mnogo je stara, ima napade astme. Tu sam se lepo isplakala, shvativši da kad odemo (i ostavimo je kod svekrve), više je nikad verovatno neću videti. Ceo život imam kučiće i kad god uginu ja otpatim žestoko. I opet ih imam. Ne mogu  bez njih. Oni su takav melem za dušu, takvo bogatstvo za čoveka, a posebno za decu. Od tad je stalno mazim, teško mi je, baš, baš.

E onda sam malo čitala o osiguranju. O tome ću novi post napisati kad mi stvari budu jasnije. Nisam baš najpraktičniji tip na svetu, nemojte se iznenaditi ako taj post dođe na red tek kad i ako se iselimo.

A onda ono od čega se živi – posao. Šta bih ja tamo mogla da radim? Rešila sam da krenem od svog zvaničnog školovanja. Imam diplomu filologa za japanski jezik (koja malo znači jer od kad sam prestala da budem profesor u Filološkoj gimnaziji, japanski ni pipnula nisam), apsolvirala sam na katedri za Srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću i počela postdiplomske studije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Onda sam brže bolje uzela transkripte sa sva tri faxa i raspitala se da li bih možda u nekom kratkom roku mogla da završim magistraturu. Ne, ne bih mogla. Potom sam mislila da se raspitam za privatne studije, ali sam shvatila da mi ni to nije isplativo. Transkripte sam dala na prevođenje kod sudskog tumača, trebaće sigurno, ali sam onda naišla na post dr Tijane Prodanović koji mi je dao novu ideju. Zašto kad počinjem novi život, ne bih i nastavila tamo da radim ono što najviše volim- da učim! Njen post mi je dao jednu potpuno novu perspektivu:

Sve što ste oduvek želeli da znate o studijama u Americi, a niste smeli da pitate.

-mogla bih da učim i zarađujem. Počela sam da se raspitujem za TA (Teaching Assistant) i preko njenog posta došla do Međunarodnog akademskog centra, gde sam otišla na dva besplatna predavanja o postdiplomskim studijama. Znači sve to za 14 dana. Do puta u Rim. Možete zamisliti koliko sam spavala (tj. nisam spavala). Hvala Bogu na službenom putu, jer bih verovatno poludela od silne potrage za informacijama. Da, strpljenje definitivno nije moje srednje ime. Sve i odmah. A to ima svoje posledice.