Traženje posla

Sve sam se nadala da ću pisati ovaj post kad dobijemo posao, ali pošto se to još nije dogodilo, rešila sam da pišem sad o tome, da olakšam sebi dušu.

Sutra je tačno dva meseca od kad smo došli. Kao neko ko je radio od ranih dana i to konstantno, u zemlji gde je nezaposlenost 40% prema nekim statistikama, nadalala sam se da naći bilo koji posao u Americi nije baš toliki problem.

Postoji mogućnost da mi negde grešimo ali do sad smo probali:

-apliciranje online, na platformamo poput indeed, glassdoor, ziprecruter, jobcase, opportunity, beyond i na još gomili koje su se usput zakacile pa mi svakodnevno pune inbox „ponudama“. Cak sam platila i clanarinu za Fexjobs i preko njih apliciram. Milsim da su naši podaci sad svuda po etru.

– obavestili sve prijatelje i prijatelje prijatelja da tražimo posao

– obilazili lokalne radnje i ostavljali CV (najčešće one koji postave oglas na Craiglists)

– prijavljivali se na craiglists

– Neša je išao na job fair za konobara (to je juče bilo – još ima šanse)

– slali mailove i prijave temp agencijama (jedna mi se javila i tražila CV jer je prijavljivanje bilo preko aplikacije), ali se posle toga nisu javili

– prijavila sam se na sve moguće poslove za prevodioca i niko me nije zvao

– prijavili se direktno na sajtovima poslodavaca (Starbucks – Neša išao na razgovor ali se posle nisu javili, Macys, Costco, UPS, USPS, DePaul,…)

-pokušavamo da prodamo nameštaj koji restauriramo.

– LinkedIn premium

– poslušali smo sve savete prijatelja koji ovde već žive

– Čak sam i tipu od koga sam uzela besplatni radni sto poslala svoj CV jer sam u potpisu u mailu videla da radi za neki NGO

Nemojte pogrešno da me shvatite, ni za sekund nisam mislila da će biti lako, ali uz ovakav trud koji često bude i puno radno vreme u toku dana, očekivala sam bar neke rezultate. Mnogi kažu da je još rano, ne znam možda sam previše nestrpljiva, nikad nismo oboje bili bez posla.

Ono što ja mislim da je najveći problem jeste to što nemamo kontakte ovde i to što vam ljudi generalno ne veruju kad nemate USA iskustvo. Prema statistikama, 70-80% poslova ovde se dobija isključivo preko preporuke.

U međuvremenu, čim sam došla, prijavila sam se u Upwardly Global. Fenomenalna organizacija, fenomenalni ljudi. Od srca preporučujem svim imigrantima s fakultetskom diplomom da se prijave. Jedino što proces sa njima traje, u mom slučaju se tek zahuktava, ali dobro je što imam sređeni CV po američkim standardima od kad sam došla, koji dobro prolazi na kompjuterskoj eliminaciji (još jedna prepreka kad tražiš posao u USA).

Da vam ne pričam o prevarama )mislim da ću jednom napisati post samo tome) i poslovima gde vam nude 800 dolara mesecno da satima i satima daviš ljude po tržnim centrima. Toliko ih ima i toliko ih ljudi sad izbegavaju da su počeli da uvijaju taj posao u potpuno druga imena (inače je to kao neki marketing assistant), da sam ja prošle nedelje opet zagrizla i shvatila o čemu se radi tek na intervjuu – i poludela!

U svakom slučaju ima o ovome mnogo da se piše i sigurno ću još pisati, možda nekome pomogne, ali nadam se da ću sledeći put dotaći ovu temu s dobrim vestima!

Nove vesti: Nakon što sam objavila ovaj post, mnogo mojih prijatelja se zabrinulo. Nema potrebe! Ni ya sekund nismo zažalili što smo došli ovde. To je moja anksioznost izbila u postu gde sam zapravo želela da dam informacije novim imigrantima o načinima traženja posla u SAD. Taj dan je moj muž dobio posao, a danas sam i ja dobila honorarni posao. Moj savet – idite na sajmove zapošljavanja (Job Fairs). Na taj način niste samo papir, već stvarna osoba koju mogu da povežu sa biografijom koju im date.

Tajne birokratske veze- iliti birokratija je svuda ista

Nakon što je stan iznajmljen, mislila sam da su najgore muke prošle. O kako sam bila u krivu. Ovde nameravam da dam podatke koje sama, uprkos ogromnom broju sati provedenom u istraživanju nigde nisam našla-zato pažljivo čitajte vi koji se spremate za dolazak!

Došli ste i nemate SSN. Opšti savet je da se sutradan po dolasku ode u najbliže socijalno i prijavi. Međutim, pošto smo mi u ambasadi dali bratovljevu adresu i platili tzv. Immigration Fee, posle duuugog čekanja, čovek nas ljubazno oduva i kaže da dođemo tek ukoliko za tri nedelje ne dobijemo SSN (ili ti social security number). Bez njega si kao go – uglavnom da bi uopšte aplicirao za ozbiljne kompanije online, a i ako žele da te prime – potreban ti je SSN, da bi decu prijavio na državno All Kids zdravstveno osiguranje – potreban ti je SSN, da bi otvorio račun u većini banaka, posebno da bi dobio kreditnu karticu (koja ti je potrebna da počneš da gradiš nešto što je ovde veoma važno: kreditnu istoriju)- potreban ti je SSN. Da bi aplicirao za federalnu pomoć za školovanje (FFSA) – pogađate – potreban vam je SSN. Bukvalno ti je potreban za sve a nama NARAVNO nije došao posle 3 nedelje. Opet smo čekali u socijalnom i ponovo morali da podnesemo zahtev. Dobili smo za nedelju dana, znači nešto više od mesec dana od dolaska smo bili polu hendikepirani.

Srećom za upis dece u školu nije potreban SSN. Ali su vam potrebni: izvodi iz matične knjige rodjenih, nama su tražili podatke o Andrejevom prethodnom obrazovanju (na srecu ponela i prevela), potvrdu o vakcinaciji (nakon nekoliko nedelja su morali da prime dodatne vakcine i da urade lekarski pregled) i potvrdu da živite u granicama škole – zapravo tri potvrde (ugovor o iznajmljivanju, račune itd.). Mi smo imali samo jedan – ugovor o iznajmljivanju, a onda smo kao drugi iskoristili to što smo ovu adresu upisali pri otvaranju računa u Bank of America (za debitni nije tražila SSN). Za treći su nam progledali kroz prste i dozvolili da ga naknadno donesemo.

E sad računi. To je posebna priča. Ovde onaj koji iznajmljuje sklapa ugovor sa gasovodom i elektrodistribucijom. Ali!!!! Ali…oni neće da sklope ugovor sa vama tek tako. Traže dokumentaciju – neki ID sa slikom, ako baš mora može pasoš, kreditnu istoriju (koju kad još ni SSN nemamo?!), naravno ugovor o iznajmljivanju. Gasovod je srećom tražio sve to skenirano i poslato na e-mail, ali je elektrodistribucija mnogo nepoverljivija i ima ugovore sa Currency Exchange radnjicama (to su mesta na kojima se radi mnogo stvari – nose dokumenta na fizički uvid za elektrodistribuciju, unovčavaju čekovi, notarizuju dokumenta i još svašta nešto). Znači morali smo tamo da odemo i da damo teti naša dokumenta na uvid da bi ona poslala dopis elektrodistribuciji da ih je lično videla i da njoj deluju verodostojno. To nas je koštalo (još nas je i praznik uhvatio) nekoliko dana bez struje.

Ali to nije kraj. Pošto nemamo kreditnu istoriju, obe kompanije su nam tražile da im platimo depozit od otprilike 150 dolara. U ratama uz prvih nekoliko računa. Sjajno za nekog ko još ni posao nema.

Nama su zelene karte stigle pre SSN. Kad kažem nama, mislim na muža i mene. Deci nisu, ali mislili smo da samo kasne. DOk nije stigao dopis da moramo da ih odvedemo u najbliži USCIS (United States Citizenship and Immigration Services) da im uzmu biometrics?! Deci se ne uzimaju otisci a svi smo slikani još u ambasadi. Kad sam zvala, rečeno mi je da mi ipak odemo, možda je greška ali eto izbegosmo red za zdravstvene knjižice u Srbiji, a karma je karma ‘ red je da se ovde malo porvemo s državnim institucijama.

Zaključak je jasan: birokratija je svuda ista i naporna!!!!!