Muška perspektiva: Znaš onaj osećaj „ni tamo, ni ovde“

Od samog početka bloga sam planirala da ne budem jedina koja će na njemu pisati. Nadam se da će i prijatelji koji su prošli, prolaze ili tek planiraju selidbu u daleki svet, opisati svoje emocije i podeliti dobre savete. Prvi koji je rešio da doprinese je glavom i bradom moja bolja polovina, poznata kao Neša (ako nastavi ovako lepo da piše, možda mu otvorim i nalog :P). Uživajte u muškoj perspektivi!

NMS:

Nismo svesni  i dalje odlaska koji se bliži , rekli smo porodici, rodbini, prijateljima, kolegama, poznanicima i prolaznicima , podsticali sve oko nas da se prijave na lutriju do tog 7. novembra, verovatno se potajno nadajući da bismo mogli sa sobom da povedemo onaj deo Srbije koji najviše volimo – drage ljude. Iako se susrećemo i dalje sa ogromnom količinom redovnih dnevnih obaveza, nekako uklapamo u dnevni raspored i pripreme  za odlazak. Pored posla, škole, vrtića, sportova, aktivnosti, prijatelja, same pripreme ćemo najverovatnije sprovesti u poslednji čas, haotično. Imam utisak da nam se život ubrzao, kao da je neko protiv naše volje ubacio u petu brzinu.

 Na prvom mestu nam je da prikupimo što više novca ,   za srpske pojmove, da imamo OK početak, šta god to značilo.

maksa

Oglasili smo auto (http://www.polovniautomobili.com/putnicka-vozila/9152583/ford-focus-c-max-tdci ). Imamo sreće da je relativno nov  i da nije pod kreditom, tako da će nam svota od njegove prodaje sigurno pomoći, možda uspemo od toga tamo da kupimo neki, jer oni koji su bez kola u velikom gradu znaju koliki je hendikep ako si sveden na javni prevoz, a ne živiš u centru. Jelena se odrekla svog dragocenog klavira koji je prodala na rate, jer klavir je danas luksuz za našu decu, roditelji neke predivne talentovane dece su bili raspoloženi da ga kupe, ali ni uz Jelenine diskutabilne veštine prodavca (njoj je bilo važno KOME će klavir da se proda, jedna od retkih stvari za koje je vezana, pa je išla dotle da ljudima kod kojih je želela da isti završi, nudi da plaćaju mesečno koliko god mogu) nije bilo lako. Kupila ga je komšinica, na rate. To nije novac na koji ćemo moći da računamo u polasku, ali će biti podrška za eventualne zaostale beogradske troškove. I na kraju, raskinućemo životno osiguranje, izgubiti mnogo uloženog novca, ali pošto nas je prošlogodišnja kupovina stana ostavila bez ikakve ušteđevine (nije da smo inače štediše, više smo od onih što stalno planiraju da štede 😀 ) i u kreditu, to nam je jedina opcija.

Planiramo da prodamo i dečiju sobu samo je pitanje kada krenuti u prodaju kada je klinci još koriste, možda ćemo je staviti u oglase krajem decembra. Za ovih 9 godina deca su skupila i zavidnu kolekciju igračaka kojih naravno nisu hteli ni da čuju da se odreknu, a ni ja jer sam se sa njima  radovao svakoj kupovini (priznajem, kriv sam, izluđujem taštu kupovinom igračaka, mada ruku na srce ni ona im baš ne odoleva najbolje kad upere svoje plave okice kao snajpere dok traže još jednu iz kolekcije „ sakupi sve“ igračke). Posle teških pregovora, ubeđivanja, pomalo plakanja, odlučili smo se za prodaju prilično kasno, obećavši im da će od svake dobijene pare, moći u Americi da kupe nove igračke. Ovaj metod je upalio i deca su mnogo lakše podnela  odvajanje. Oni stvarno čuvaju igračke i stvarno vole da se igraju njima. Nakon razmišljanja o načinu prodaje odlučili smo se za starinsku verziju – iznesi na ulicu i upotrebi šarm!   U dva navrata smo ugrabili lepo vreme krajem oktobra i izašli u najposećeniji park u blizini. Rasprostrli ćebe, poveli verne pse čuvare i prionuli na marketing. Roditelji koji znaju vrednost vozića Thomas i sličnih igračaka kojih je kod nas bilo puno, su veoma dobro prošli. Bili smo u fazonu – kako nam ovo ranije nije palo na pamet i bez selidbe? Moj savet svim roditeljima je da se, uz ovakav dil s potomcima, krene sa oslobađanjem od viška igračaka krajem avgusta, jer ćete se i bez zelene karte rešiti haosa a vuci siti i ovce na broju.

Sledeća dilema je šta poneti iz stana od 80m² kompletno nameštenog koji biste bez razmišljanja teleportovali preko okeana. Šta nam je stvarno bitno? Šta nije i šta spakovati u 8 kofera od 23kg? Ne znaš odakle da počneš i znaš da ne možeš sve odjednom, sva sreća počinje zima te smo odvojili letnje stvari, poklonili dalje one koje su omalele i za sad smo na 70 kg. Pitanje koje nasprilično muči je šta da ponesemo od ostalih stvari za koje nisi vezan, a biće nam potrebne za  lakši početak i da li ih uopšte nositi? Jastuci, ćebad, posuđe…

Mnogo su veći problem stvari koje imaju emocionalnu težinu.  Još ne znamo šta da radimo sa porodičnim albumima, slikama sa svadbe, kolekcijom CD , knjiga, umetničkih slika koje nemaju neku veliku tržišnu vrednost, ali za svaku od ovih stvari vezana je lepa priča. Pokušavam da podsetim sebe da ništa ne mora da bude konačno, pa vraćaćemo se, možemo po malo da nosimo. Ali ovako velika promena nekako parališe mozak, nije lako biti racionalan u ovim trenucima.

Srećom, stan ostavljamo u pravim rukama. Drugaricama koje ga vole koliko i mi, s kojima smo delili beskonačne večeri uz pivo na terasi i savršen pogled. Slaće nam slike, obećale su.

Neša

Оставите одговор