Muška perspektiva: Znaš onaj osećaj „ni tamo, ni ovde“

Od samog početka bloga sam planirala da ne budem jedina koja će na njemu pisati. Nadam se da će i prijatelji koji su prošli, prolaze ili tek planiraju selidbu u daleki svet, opisati svoje emocije i podeliti dobre savete. Prvi koji je rešio da doprinese je glavom i bradom moja bolja polovina, poznata kao Neša (ako nastavi ovako lepo da piše, možda mu otvorim i nalog :P). Uživajte u muškoj perspektivi!

NMS:

Nismo svesni  i dalje odlaska koji se bliži , rekli smo porodici, rodbini, prijateljima, kolegama, poznanicima i prolaznicima , podsticali sve oko nas da se prijave na lutriju do tog 7. novembra, verovatno se potajno nadajući da bismo mogli sa sobom da povedemo onaj deo Srbije koji najviše volimo – drage ljude. Iako se susrećemo i dalje sa ogromnom količinom redovnih dnevnih obaveza, nekako uklapamo u dnevni raspored i pripreme  za odlazak. Pored posla, škole, vrtića, sportova, aktivnosti, prijatelja, same pripreme ćemo najverovatnije sprovesti u poslednji čas, haotično. Imam utisak da nam se život ubrzao, kao da je neko protiv naše volje ubacio u petu brzinu.

 Na prvom mestu nam je da prikupimo što više novca ,   za srpske pojmove, da imamo OK početak, šta god to značilo.

maksa

Oglasili smo auto (http://www.polovniautomobili.com/putnicka-vozila/9152583/ford-focus-c-max-tdci ). Imamo sreće da je relativno nov  i da nije pod kreditom, tako da će nam svota od njegove prodaje sigurno pomoći, možda uspemo od toga tamo da kupimo neki, jer oni koji su bez kola u velikom gradu znaju koliki je hendikep ako si sveden na javni prevoz, a ne živiš u centru. Jelena se odrekla svog dragocenog klavira koji je prodala na rate, jer klavir je danas luksuz za našu decu, roditelji neke predivne talentovane dece su bili raspoloženi da ga kupe, ali ni uz Jelenine diskutabilne veštine prodavca (njoj je bilo važno KOME će klavir da se proda, jedna od retkih stvari za koje je vezana, pa je išla dotle da ljudima kod kojih je želela da isti završi, nudi da plaćaju mesečno koliko god mogu) nije bilo lako. Kupila ga je komšinica, na rate. To nije novac na koji ćemo moći da računamo u polasku, ali će biti podrška za eventualne zaostale beogradske troškove. I na kraju, raskinućemo životno osiguranje, izgubiti mnogo uloženog novca, ali pošto nas je prošlogodišnja kupovina stana ostavila bez ikakve ušteđevine (nije da smo inače štediše, više smo od onih što stalno planiraju da štede 😀 ) i u kreditu, to nam je jedina opcija.

Planiramo da prodamo i dečiju sobu samo je pitanje kada krenuti u prodaju kada je klinci još koriste, možda ćemo je staviti u oglase krajem decembra. Za ovih 9 godina deca su skupila i zavidnu kolekciju igračaka kojih naravno nisu hteli ni da čuju da se odreknu, a ni ja jer sam se sa njima  radovao svakoj kupovini (priznajem, kriv sam, izluđujem taštu kupovinom igračaka, mada ruku na srce ni ona im baš ne odoleva najbolje kad upere svoje plave okice kao snajpere dok traže još jednu iz kolekcije „ sakupi sve“ igračke). Posle teških pregovora, ubeđivanja, pomalo plakanja, odlučili smo se za prodaju prilično kasno, obećavši im da će od svake dobijene pare, moći u Americi da kupe nove igračke. Ovaj metod je upalio i deca su mnogo lakše podnela  odvajanje. Oni stvarno čuvaju igračke i stvarno vole da se igraju njima. Nakon razmišljanja o načinu prodaje odlučili smo se za starinsku verziju – iznesi na ulicu i upotrebi šarm!   U dva navrata smo ugrabili lepo vreme krajem oktobra i izašli u najposećeniji park u blizini. Rasprostrli ćebe, poveli verne pse čuvare i prionuli na marketing. Roditelji koji znaju vrednost vozića Thomas i sličnih igračaka kojih je kod nas bilo puno, su veoma dobro prošli. Bili smo u fazonu – kako nam ovo ranije nije palo na pamet i bez selidbe? Moj savet svim roditeljima je da se, uz ovakav dil s potomcima, krene sa oslobađanjem od viška igračaka krajem avgusta, jer ćete se i bez zelene karte rešiti haosa a vuci siti i ovce na broju.

Sledeća dilema je šta poneti iz stana od 80m² kompletno nameštenog koji biste bez razmišljanja teleportovali preko okeana. Šta nam je stvarno bitno? Šta nije i šta spakovati u 8 kofera od 23kg? Ne znaš odakle da počneš i znaš da ne možeš sve odjednom, sva sreća počinje zima te smo odvojili letnje stvari, poklonili dalje one koje su omalele i za sad smo na 70 kg. Pitanje koje nasprilično muči je šta da ponesemo od ostalih stvari za koje nisi vezan, a biće nam potrebne za  lakši početak i da li ih uopšte nositi? Jastuci, ćebad, posuđe…

Mnogo su veći problem stvari koje imaju emocionalnu težinu.  Još ne znamo šta da radimo sa porodičnim albumima, slikama sa svadbe, kolekcijom CD , knjiga, umetničkih slika koje nemaju neku veliku tržišnu vrednost, ali za svaku od ovih stvari vezana je lepa priča. Pokušavam da podsetim sebe da ništa ne mora da bude konačno, pa vraćaćemo se, možemo po malo da nosimo. Ali ovako velika promena nekako parališe mozak, nije lako biti racionalan u ovim trenucima.

Srećom, stan ostavljamo u pravim rukama. Drugaricama koje ga vole koliko i mi, s kojima smo delili beskonačne večeri uz pivo na terasi i savršen pogled. Slaće nam slike, obećale su.

Neša

Iiiiii znamo datum!

t-planeKao što naslov kaže, sada znamo i datum odlaska. Sve što se tiče odlaska je izvesno, ali sve što nas čeka u Čikagu je neizvesno. Počela sam da istražujem poslove, stanove, ali o tome ću pisati kad okončamo taj proces, ili kad budem smatrala da imamo dovoljno podataka koji nekome mogu biti od pomoći. Da se fokusiramo sada na ono što znamo – kupovina aviokarata za iseljenje.

S obzirom da je potrebno spakovati ceo svoj život i preneti ga preko okeana, broj dozvoljenih kofera je i te kako važan faktor. Većina kompanija dozvoljava samo jednu torbu od 23 kg po osobi, ali ima i onih koji još uvek dozvoljavaju dve. To je bila prva stvar kojom sam se vodila. Drugo što je nama važno jeste transport ljubimaca. Tražila sam kompaniju koja dozvoljava da ljubimci do 8 kg budu u kabini u transporteru (kako je Moli posle sterilizacije počela da jede kao provaljena, moraću pred put da je bacim na dijetu). Što se tiče prevoza i uvoza ljubimaca u USA, koliko sam do sad uspela da se raspitam na raznim sajtovima, potrebno je da ljubimac bude vakcinisan redovno, a da vakcinu protiv besnila primi najmanje mesec dana pre puta. Takođe je neophodno da se pregleda u roku od 24 sata pre puta i da se dobije potvrda od veterinara da je pas dobrog zdravlja, što će na granici u USA takođe želeti da utvrde na licu mesta, da ima validan pasoš u kom su sve vakcinacije uredno zabeležene. Za ljubimca se doplaćuje određena suma u odnosu na kompaniju, kao i u odnosu na to da li je ljubimac mali, pa će biti u kabini ili će se prevoziti u kavezu.

Do sada sam uvek najbolje ponude za aviokarte dobijala na sajtu www.cheapoair.com . Takođe vredi pogledati i sajt secretflights. org . Neki prijatelji su nalazili odlične dilove preko njih. Nakon što smo utvrdili šta nam je važno krenuli smo u istraživanje.

Vodili smo se i savetima iz ovog teksta http://www.nytimes.com/2016/08/21/travel/cheap-flights-tickets.html?_r=0. U principu šta savetuju za prekookeanske letove je sledeće: od ponedeljka do četvrtka su letovi najjeftiniji (mada za samo oko 5% u odnosu na druge dane), karte treba kupiti oko 5 meseci ranije, najbolje vreme za kupovinu karata je utorak 3pm po EST -što je u Beogradu 9pm. I poslednji savet je da uporedite cenu za jednu osobu i za onoliko koliko vas ide, jer se cena obračunava za sve isto na jednoj rezervaciji -recimo ako imaju još tri sedišta po povoljnijoj ceni, a vas je četvoro -obračunaće vam po višoj ceni za onog jednog sve četiri, a mogli ste tri da platite jeftinije.

Sa svim tim na umu, mi smo našu kartu kupili za Turkish airlines preko Istambula za sredinu februara. Direktno na sajtu, jer je i uz kupon na cheapoair.com bila jeftinija. Oni dozvoljavaju po dve torbe od 23 kg+ ručni prtljag, a i imaju pet friendly politiku i dobru cenu za prevoz ljubimca. Uz to su bili i najjeftiniji. Iako će nam to produžiti let za nekoliko sati, karta od oko 300 e u jednom smeru je uz sve gorepomenuto bila baš povoljna.

Znači još tri meseca i držite se, polećemo!

Kako je prošla objava široj javnosti i na poslu

Naravno da sam ubacila novčić u maju, s željom da dobijemo vize....
Naravno da sam ubacila novčić u maju, s željom da dobijemo vize….

Konačno znamo na čemu smo. Meni to donosi mir. Iako pravi posao pripreme za iseljenje tek predstoji. Smrznem se kad pomislim na to. Kako spakovati ceo život u nekoliko kofera? Kako ostaviti prijatelje i siguran posao?

Pa relativno siguran kao i sve ovde… Ali mi jesmo od onih srećnika što imaju prilično sigurne poslove. Moj muž radi za nemačku firmu već deset godina, a ja za italijansku već 7.

Kada sam počela da radim za njih, bila sam prilično psihički već načeta od one epizode ostajanja bez posla s bebom od 5 meseci. S vrata su me prvog dana odveli na sastanak o kom nisam imala pojma i 15 dana sam bila bez kancelarijskog kompjutera (a radim posao koji od kompjutera zavisi). Moram da priznam da nije obećavao, ali moralo je da se radi da se preživi. Počela sam da radim u inženjerskim vodama kao prevodilac. Nezahvalan posao. Nije uopšte čudno da se prevodilački posao našao na listi od 10 najpotcenjenih poslova časopisa Times, ali kad radite sa inženjerima, često dobije još jednu novu dimenziju nepoštovanja. Ne znam zašto, ali uvreženo je mišljenje u tim krugovima da njihova diploma vredi više od naše. Nikad nisam bila sklona ptcenjivanju bilo čijeg zanimanja, pa mi je taj stav dosta teško padao. Dešavalo se da odem na sastanke da prevodim, da se učesnici međusobno pozdrave a mene preskoče, kao da ne postojim. Bukvalno me preskoče, bez preterivanja. Srećom, znam koliko vredim, pa to nije uticalo na moje samopouzdanje. Više na moje mišljenje o datim ljudima. Individuama, bez generalizacije, jer će vreme pokazati da sam ja došla u zapravo potpuno nekarakterističnu inženjersku sredinu za Srbiju, a i šire.

Prvih nekoliko meseci nije bilo baš najsjajnije, ali onda se moja sreća okrenula. Počela sam da radim direktno sa jednom ženom iz Italije, Lindom. Ne razumem žene koje se žale na rad sa ženama. Ja baš volim da radim sa ženama. Sa svakog prethodnog posla sam pokupila predivne bisere, žene koje sam uvrstila u najbolje prijatelje. Od njih sam puno naučila o poslu i o životu. Jedna od njih je definitivno i Linda. Moja kompletna pozicija i odnos prema poslu su se promenili nakon što sam s njom počela da radim. Normalno, divno stvorenje, koje zna da kaže hvala, da lepo zamoli da se nešto uradi, bez te inženjerske gordosti (posle sam shvatila da su žene u inženjerskom poslu takođe u nezavidnoj poziciji, često diskriminisane, a neke koje sam upoznala su baš creme de la creme u svojoj struci: za početak Linda, pa Sanja koja je kasnije došla da radi u našoj firmi, a zatim i Ljubica, koja mi je pomogla da se odlučim za kupovinu ovog stana koji mi je baš teško da ostavim – teleportovala bih ga u Čikago). Linda je sada moj prijatelj i trudiću se da je sačuvam do kraja života, a naša zajednička poslovna putovanja će mi ostati zauvek u najlepšem sećanju. Na poslovnom putu u Rim nam se stavila na raspolaganje i odvela nas na najbolju moguću turističku turu. Toliko imam poverenja u nju da sam joj dozvolila da me vozi na vespi (a opšte je poznat moj stav prema motorima).

Moram da spomenem i mog šefa, koji je prepoznao moje kvalitete i lojalnost i umeo da ih ceni. Moguće je da je najbolji šef na svetu. A sad ćete čuti i zašto.

Prvo i osnovno, shvatio je da meni i koleginicama nije neophodan direktni nadzor, da smo odgovorne da posao uradimo najbolje i kad nas niko ne kontroliše u kancelariji, uglavnom uz saradnju (ali bukvalno saradnju, a ne šefovanje – još jedan od njenih kvaliteta) s Lindom i ostalim kolegama iz rimske kancelarije.

Drugo, ubrzo sam od prevodioca postala koordinator projekata, zatim je usledila moja trudnoća i porodiljsko, koje je za razliku od prve trudnoće bila fenomenalno iskustvo. Em mi je dozvolio da radim od kuće nekoliko meseci pre porođaja (naravno da to nisam zloupotrebila već sam radila do poslednjeg dana), em sam uživala puno porodiljsko iako je dogovor bio da od kuće pripomognem kad bude trebalo. Te situacije su bile minimalne. Iako porodiljsko od godinu dana nije praksa u Italiji, naš zakon je maksimalno ispoštovan.

Zatim su tolerisali (Linda i Paolo) uz puno razumevanje, moje ludilo oko preseljenja i uzimanja kredita, zdravstvene tegobe, da bi na kraju pristao posle moje selidbe da mi dozvoli da radim od kuće. Već godinu dana ja stvarno uživam u toj privilegiji. I dalje svakodnevno komuniciram s Lindom i radim od kuće kao i iz kancelarije, ali to što sam imala priliku da se ušuškam i odmorim od izuzetno teškog prethodnog perioda, je neprocenjivo. Ne znam kako bih ovu novu avanturu koja predstoji preživela bez toga.

Moj šef Paolo Orsini, nikad nije ostao dužan saradnicima, nama plata nikad nije kasnila, eksternim prevodiocima je uvek plaćao na vreme i u dinar (kolege će znati o čemu pričam kad to ističem kao vrlinu).

Zbog njih sam zavolela Italiju još više i mnogo me boli da gledam kako se suočava sprirodnim nepogodama u skorije vreme.

Moje kolege Michele i Stefania su mi pomogli, bez pogovora, da obradujem bolesnog dečaka koji se leči u Italiji. Biće mi teško da kažem zbogom.

Nisam ljudima previše pričala da smo izvučeni, ja sam ozbiljno shvatila opomenu da to što ste izvučeni ne znači da ćete i dobiti vizu. Ali čim sam saznala želela sam da to saopštim ljudima s posla, jer su to zaslužili. Zaslužili su moju potpunu iskrenost. I to su primili kako sam i očekivala: bili su tužni što se rastajemo, ali ipak srećni jer su od ranije znali da je moja želja da oprobam život negde drugde. Nedostajaće mi. Ja ću se potruditi pre odlaska da obezbedim da posao zbog toga ne trpi.

Što se prijatelja i poznanika tiče, moram da priznam da je rekacija bila uglavnom sledeća: „svi kvalitetni ljudi odoše“. S jedne strane mi je drago što oni imaju tako visoko mišeljenje o nama, s druge strane to nije istina. Toliko divnih ljudi ostavljamo ovde. Fenomenalni, kvalitetni ljudi koje po mom mišljenju ova vlast niti ceni, niti zaslužuje. Ljudi sveta u širini svojih misli i veličini srca. Neki takođe žele da odu, neki o tome ni ne razmišljaju. Ja samo znam da će mi oni najviše od svega nedostajati.