Turističko putovanje u Čikago

30086076321_42462f18dd_bJoš pre nego što smo saznali da smo izvučeni, muž i ja smo isplanirali turističko putovanje u Čikago. Ja sam već jednom bila, u decembru prošle godine, ali sam većinu vremena provela uz tek rođenog bratanca. Imala sam odlične utiske, brat me je vodio na stand-up, njegov drug na vožnju pajperom po noćnom nebu iznad velikog grada, ali nisam znala da ću se u letnji Čikago zaljubiti. Nije ni čudo što je drugi po veličini srpski grad u svetu.

Sada mi je bio u drugom svetlu, sada je Čikago za mene bio potencijalna nova životna destinacija. Nadala sam da će se dopasti deci, da će se dopasti mužu, da će se meni dopasti i pomoći mi da se odlučim na korak preseljenja.

Nije izneverio. Fantastična arhitektura, još bolji muzeji, gužva ali ne prevelika, jezero koje više liči na more.

Pre odlaska sam zakazala razgovore na nekoliko univerziteta. Svi su odgovorili, svi su bili ljubazni i uvidjajni. Što za School of Art Institute of Chicago nisam znala kada sam imala 18 godina?!?! Kampusi poput Loyola University i University of Chicago izgledaju kao stari univerzitetski gradovi s puno zelenila. Samo mi je bilo u glavi: blago njihovim studentima!

Uživala sam, sa svojom porodicom, u tom divnom gradu punom letnjih dešavanja. Išli smo na obilazak grada rekom, deca su se kupala u fontani s licima u Millennium parku. Muž, najbolja drugarica koja je zbog nas doletela iz NY i ja smo uživali u muzeju s najvećom kolekcijom impresionista van Evrope. Obožavam taj muzej (a nisam ih malo po svetu obišla). Vozili smo se po jezeru „starim gusarskim brodom“, muž je išao na fudbalsku utakmicu, upoznali smo nove prijatelje i posle 15 godina videli stare.

Vratili smo se puni utisaka i ja sam još tamo pomislila da je pravi trenutak da počnem da razgovaram s decom o tome da ćemo se možda preseliti. Mlađi sin je suviše mali, ali stariji je u početku imao otpor. Međutim u odlasku se rasplakao. Najviše jer se razdvaja od ujaka, ali i zato što se igrao u divno uređenim čistim parkovima, kupao u jezeru, video podmornicu u prirodnoj veličini, bio u Lego muzeju, kupao se u besplatnom bazenu u lokalnom parku. Koliko god sam patriota i volim svoju zemlju, u kojoj ima puno divnih ljudi koji organizuju svašta, najčešće uz pomoć štapa i kanapa, da našoj deci pruže zanimljive, kreativne sadržaje, Čikago toga više ima. Prvi put sam pomislila da možda to preseljenje za njih neće biti toliko teško kako sam mislila. Malo mi je laknulo….

Anksioznost 2

26333283763_1902b431a5_b

Kakve veze ima anksioznost s emigracijom? Velike!

Ko joj je sklon, sigurno će se pojaviti u ovako velikom i važnom trenutku. Moje konačno hvatanje u koštac s njom se dogodilo pre dve godine. Iznenada, mami je dijagnostikovan rak pluća. To saznanje me je prenerazilo. Mogućnost da se ona muči, da je izgubim zauvek, za mene je to bilo kao da mi se svet raspada.

Ubrzo je otišla na operaciju, deo plućnog krila je odstranjen, odmah da kažem da je ona dobro i da je prošla čak i bez ikakve terapije. Bilo je na vreme.

Ali period ispitivanja, analiza, zakazivanja operacije, sama operacija, period iščekivanja rezultata. Sve je to dovelo do velike akutne anksioznosti. Nije pomoglo ni što je brat došao i bio tu sve vreme. Mnogo je značilo ali za anksioznost nije pomoglo. Jer to nije tek nešto kao „neraspoložena sam, proći će“.

To je kada u glavi imaš scenu svoje mame kako krvari na operacionom stolu i umire, a ti ne možeš ništa da učiniš, a sve to je toliko realno kao da ga tog trenutka gledaš i proživljavaš, a ne samo zamišljaš. Emocije su ti realne, fizička bol koju one izazivaju je realna i usisava te tako da ne možeš da skreneš misli sa toga iako se iz petnih žila trudiš.

Tada sam upoznala po preporuci prijatelja doktorku Dušicu i REBT terapiju. E to je bilo otkrovenje. Terapija koja se fokusira sistematično na sad i ovde. Tada mi je prvi put predloženo da za anksioznost uzmem antidepresiv.

Iako veoma otvorena prema psihijatriji, lekovi su mi bili nešto što nisam ni pomislila da meni treba. Pa yar ne kažu svi da sam retko normalna osoba koju poznaju!?! Iskreno, razmišljala sam kao oni koje sam osuđivala, oni koje ljude sa problemima stigmatizuju. Sad se toga stidim.

Nakon podrobnog istraživanja, razgovora s prijateljima i doktorkom, pristala sam da počenm da uzimam Seroxat. I mnogo sam zahvalna na tome. Mnogi mentalni poremećaji nisu samo psihološki već i hemijski. Kod mene je problem bio seratonin. Što je pravi stručnjak odlično procenio i dao mi terapiju. Ideja je bila da prestanem posle godinu dana od početka dejstva (jer ta vrsta lekova ne počne da deluje odmah, već posle nekog vremena), ali sam u međuvremenu saznala da mi verovatno prethodi emigracija i u dogovoru s doktorkom odlučila da nastavim da pijem.

Posle sam saznala da je mnogo mojih prijatelja i poznanika uzimalo ili i dalje uzima terapiju. Volela bih da su mi rekli ranije, kao što ja vama sada govorim. Ne bih imala predrasude, ne bih se stidela tih predrasuda. To su najfenomenalniji ljudi koje znam! Jer kako neko reče: ko ovde ne odlepi, taj stvarno nije normalan.

Anksioznost 1

27442757663_4f08241044_bNamerno sam rešila da pišem o ovoj temi. Mnogi prijatelji se ne slažu da je to nešto što treba javno objaviti. Ali baš zato želim! Vreme je da se u 21. veku skine stigma sa mentalnih poremećaja i oboljenja.

Ne niste ludi zato što ste anksiozni, depresivni, imate napade panike. Ali grešite ako se za to ne obratite stručnjaku (koje priznajem nije lako naći).

Kada se osvrnem u prošlost, mislim da sam uvek imala potencijal za anksioznost. Loš brak roditelja, zatim stresan razvod, medijacija između zavađenih strana koje bi trebalo u osetljivom periodu da vama budu podrška, ratovi, kriza koja u Srbiji nikako da prestane, sve su to fantastični preduslovi za anksioznost.

Prvi put sam osetila potrebu za psihijatrom sa 17 godina. I otišla sam sama, u savetovalište za mlade u Palmotićevoj. Dobila sam ono što mi je bilo potrebno: podršku, reči hvale doktora koji je nakon što sam sela i iznela problem rekao da bi voleo da sam njegova ćerka. Čitao mi je svoje pesme. Tada je čak insistirao da bi trebalo da budem psiholog jer sam analitična i introspektivna. Sada mi ti susreti s njim definitivno ne izgledaju kao terapija, ali meni su podigli samopouzdanje i mnogo mi značili. Verujem da je on stručno procenio da mi je baš to bilo potrebno.

Naredni veliki udar je bio odlazak oca i brata u Ameriku. Brat mi je mnogo nedostajao. Bila sam očajna. Bila sam zapanjena da ga toliko volim kad me je uglavnom pre toga nervirao 🙂 Mamina depresija zbog preranog odlaska deteta.

Ali pravu anksioznos sam osetila kada sam ostala bez posla s bebom od 5 meseci, bez dinara prihoda i sa kreditima. Iako sam okružena ljudima koji me mnogo vole, iako imam muža koji bi radio 24 sata da obezbedi porodicu, brata koji je iako na drugom kontinentu uvek tu, a posebno mamu, onu pravu najdivniju mamu na svetu, posvećenu svom potomstvu (i više nego što bi trebalo), uvek imam osećaj da sve zavisi od mene da ja sve moram da obezbedim. Ostanak bez posla s bebom je poljuljao moje temelje. Pisala sam kabinetu predsednika, tužili smo biro jer nisu želeli da nam isplate nadoknadu za nezaposlene (jer smo nezakonito otpušteni – poslodavac nije isplatio otpremninu – pa umesto da kazne poslodavca, oni su rešili da kazne nas) i dobili na sudu posle 2 godina – te pare smo potrošili na put u Italiju. S poslodavcem se i dalje tužimo, trenutno u Strazburu. Počela sam da radim kada je stariji sin imao 9 meseci. I inače iz razgovora s mojim drugaricama posle porođaja, saznala sam da se nakon rođenja deteta kod velikog broja majki javi anksioznost, uglavnom usmerena na dete, ali i kao generalizovani poremećaj.

Odlučila sam da opet krenem kod psihijatra. Nisam se snalazila ni na poslu, bila sam sva ranjiva, sve me je pogađalo. Krenula sam privatno na klasičnu terapiju (koja uglavnom podrazumeva da ti pričaš a psihijatar se tek ponekad uključi). Iako suština problema nije dotaknuta, pomoglo mi je u poslovnom okruženju i odnosu sa ljudima. To je kao neka veština koja se usvoji i ostane sa vama.

Psihijatri su školovani za svoj posao, nemojte se stideti da ih posetite. Niste ludi ako idete kod psihijatra, naprotiv, među mojim prijateljima uglavnom najobrazovaniji, najanalitičniji, najintrospektivniji, najinteligentniji, povremeno ili redovno posećuju psihijatre ili psihologe.

Kako ja volim da kažem, kad me boli stomak idem kod gastroenterologa, šta je tu različito?

Napadi panike

27942971652_9f491236fa_bIako Rim obožavam (pre 16 godina sam tamo provela mesec dana), iako sam jedva čekala da se u njega vratim – u ovim novonastalim okolnostima mu se nisam radovala. Nisam mogla sebe da prepoznam – meni su putovanja zakon, oduvek, ono što te instant obogati kao ni jedno drugo iskustvo.

Na sreću sjajno sam se provela, uprkos satima i satima treninga u kancelariji. Čak sam i spavala, iscrpljena šetnjama da vidim za 4 dana što više mogu, da se podsetim. Ponovo sam se zaljubila u Večni grad. Činilo mi se da sam se smirila i usporila.

A onda sam se u jednom trenutku u hotelskoj sobi probudila s neopisivim svrabom po dlanovima i stopalima. Nenormalnim svrabom. Jedva sam se dogegala do kupatila, bilo mi je loše, povraćalo mi se, stomak mi je kuljao, preznojila sam se. Razmišljala sam čak i koleginice da probudim da zovemo hitnu pomoć. Nisam mogla da se dovoljno počešem. Na dlanovima i stopalima nije bilo ničega. Ipak sam popila Aerius i vratila se u krevet. Posle nekog vremena svrab se smirio i zaspala sam. Alergija – to je to, nešto sam sigurno pojela.

Drugi put, jedno dve nedelje nakon povratka, spuštala sam se  niz Bulevar. I opet je počelo. Opet nepodnošljivi svrab. Išla sam da se nađem s prijateljem, delovalo mi je da sam skroz OK u glavi, nije mi bilo jasno. Ušla sam u apoteku, kupila Aerius i dok sam došla do Vuka smirilo se. Uporno sam gledala u dlanove očekujući da se pojavi nešto na koži. Ali oni su goreli izgledajući sasvim uobičajeno. Konsultovala sam se sa psihijatrom i prijateljicom psihologom. Da, moguće je ali nikad se ne zna. Da merim pritisak kad se to desi i da pratim šta sam jela ili pila.

Juče se ponovo desilo. Radila sam, posao mi je trenutno malo stresan, počinjemo novi projekat, naravno o iseljenju i opcijama za iseljenje razmisljam non-stop. A onda sam uzela usisivač u ruke, malo kućne relaksacije za dobrobit domaćinstva, i popevši se na klavirsku stolicu usisavala policu, kada je počelo. Brzo sam se preslišala – ništa neuobičajeno nisam jela, pritisak mi je bio tek malo povišen (zadihala sam se od čišćenja), pregledala sam stopala i dlanove i ništa nisam videla na koži. A ja sam osećala da gore i svrab je bio nepodnošljiv! Super, imam novog saputnika na ovom emocionalnom putu emigracije – napade panike. Baš mi je to trebalo. Onda sam se dodatno uznemirila zamislivši da mi se to desi u sred nekog poslovnog sastanka. Ili da se pogorša, ili da traje ceo život! Popila sam tabletu za smirenje i Aerius (za svaki slučaj). Češala sam se o fasadu terase (bez zezanja). Posle 40 minuta je prošlo.

Iznenađena sam, inače sam vrlo introspektivna, i iako sam anksiozna gotovo celog svog života, pošto sam svesna procesa u sebi, nekako se borim. Ovi napadi dolaze podmuklo, iz zasede, kada ih ne očekujem.

Znam da je ovo što doživljavam na neki način normalno. Velike su to promene. Treba izaći iz zone komfora u poznim tridesetim sa dvoje male dece, ali sam rešila da nađem način da se izduvam: meditacija, vežbe. Moram da nađem ventil za skretanje misli. To mi je prvi sledeći cilj.

U međuvremenu sam razgovarala s NPS (najboljom psihijatricom na svetu), jer sam oduvek neko ko smatra da kod psihijatra otići nije sramota, već preko poželjno kad živite u Srbiji. Prvi put sam se sama pokupila i otišla kad sam imala 17 godina. Verovatno nisu napadi padnike, već neko kao izbijanje anksioznosti na taj način. Kad mozak više nema kapacitet da se s tim nosi, pojavi se svrab, onako laički rečeno.

Sreća i strah

30129935710_7236e6ace2_bSreća i strah…. Ono što konkretno osećam ovih dana, neprestano, svesno i podsvesno. Pitate se kako znam da postoji podsvesno? Nažalost vrlo lako – po napadima panike. Novim, nikad proživljenim i sasvim neočekivanim.

Već sam napisala da sam od saznanja da sam izvučena, do službenog puta upala u ludilo. Prvo sam gledala informacije o školama. Laknulo mi je kad sam pročitala da su se čak i deca, koja su prvo imala otpor prema iseljenju, koji moj stariji sin ima, veoma brzo uklopila i zavolela amričko školstvo. Rešila sam da o tome (kao) ne brinem i da kad dođe vreme, samo gledam da budu upisani u školu koja na sajtu www.greatschools.org ima dobru ocenu. Prijatelji iz USA su mi rekli da Čikago ima dobre škole i to je olakšanje. Jedna drugarica mi šalje slike iz škole svoje ćerke odande, stvarno izgleda da se dobro zabavljaju.

Sledeća stvar je bila da istražim emigraciju s ljubimcima. Mi smo u novembru dobili štene i ne pada mi napamet da je ostavimo ovde. Nije problem. Više o tome kad dođe vreme. Bilo bi lako kada bi to bio naš jedini ljubimac. Imamo kujicu od 13,5 godina. Ona ne može da putuje. Mnogo je stara, ima napade astme. Tu sam se lepo isplakala, shvativši da kad odemo (i ostavimo je kod svekrve), više je nikad verovatno neću videti. Ceo život imam kučiće i kad god uginu ja otpatim žestoko. I opet ih imam. Ne mogu  bez njih. Oni su takav melem za dušu, takvo bogatstvo za čoveka, a posebno za decu. Od tad je stalno mazim, teško mi je, baš, baš.

E onda sam malo čitala o osiguranju. O tome ću novi post napisati kad mi stvari budu jasnije. Nisam baš najpraktičniji tip na svetu, nemojte se iznenaditi ako taj post dođe na red tek kad i ako se iselimo.

A onda ono od čega se živi – posao. Šta bih ja tamo mogla da radim? Rešila sam da krenem od svog zvaničnog školovanja. Imam diplomu filologa za japanski jezik (koja malo znači jer od kad sam prestala da budem profesor u Filološkoj gimnaziji, japanski ni pipnula nisam), apsolvirala sam na katedri za Srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću i počela postdiplomske studije na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Onda sam brže bolje uzela transkripte sa sva tri faxa i raspitala se da li bih možda u nekom kratkom roku mogla da završim magistraturu. Ne, ne bih mogla. Potom sam mislila da se raspitam za privatne studije, ali sam shvatila da mi ni to nije isplativo. Transkripte sam dala na prevođenje kod sudskog tumača, trebaće sigurno, ali sam onda naišla na post dr Tijane Prodanović koji mi je dao novu ideju. Zašto kad počinjem novi život, ne bih i nastavila tamo da radim ono što najviše volim- da učim! Njen post mi je dao jednu potpuno novu perspektivu:

Sve što ste oduvek želeli da znate o studijama u Americi, a niste smeli da pitate.

-mogla bih da učim i zarađujem. Počela sam da se raspitujem za TA (Teaching Assistant) i preko njenog posta došla do Međunarodnog akademskog centra, gde sam otišla na dva besplatna predavanja o postdiplomskim studijama. Znači sve to za 14 dana. Do puta u Rim. Možete zamisliti koliko sam spavala (tj. nisam spavala). Hvala Bogu na službenom putu, jer bih verovatno poludela od silne potrage za informacijama. Da, strpljenje definitivno nije moje srednje ime. Sve i odmah. A to ima svoje posledice.

 

Šta ako ste izvučeni?

Da se vratimo sad na trenutak kada sam izvučena. Muž nije – proverila sam na kraju 😀 Ni sama ne znam zašto, ali eto proverila sam. Puno puta je izašlo da stranica ne može da se otvori. Taj prvi dan bude haos.

Neki ljudi se nadaju da ako piše da nisu izvučeni, ima šanse da budu izvučeni do septembra. Puno sam na internetu iščitala i izgleda da ako niste izvučeni tog prvog dana-niste uopšte. To je fakat prilično loše napisano na engleskom i ostavlja utisak da ima nade do septembra, ali nisam naišla na takav slučaj, da je neko naknadno izvučen. U toj situaciji je možda najbolje pozvati ambasadu ovde u Beogradu i proveriti. Do sad nisam imala potrebu da ih zovem, ali ljudi imaju dobra iskustva u smislu da su ljubazni i predusetljivi.

Update: ove godine su ljudi naknadno dobijali u septembru mailove da opet provere i bilo je ljudi koji su izvučeni u drugom krugu – znači da nije legenda, to se dešava 😀

Sada je trebalo proveriti – šta dalje?

Odmah posle obaveštenja vam naglašavaju da ako ste izvučeni, to ne znači automatski da ste vizu i dobili. Svake godine se izvuče veći broj ljudi nego što se dodeljuje viza (neke brojke su da se izvuče 80.000, a da se dodeli 50.000). Razlog za to je što se prijave ljudi i pre nego što znaju kompletne uslove (o kojima sam pisala u prethodnom postu – škola, osuđivanost itd.), a zatim ima i onih što se prijave pa ipak odustanu od odlaska.

Ako ispunjavate sve uslove i želite da odete, postoje dva sledeća važna faktora koja utiču na to da li ćete dobiti vizu i kada ćete biti pozvani na intervju.

  1. Svako ko je izvučen, izvučen je pod nekim brojem. Za ovu godinu broj izgleda ovako: 2017EU00********. Ovo gde sam ja otkucala zvezdice je zapravo vaš broj. Ako ste izvučeni pod brojem 400, broj će izgledati 2017EU00*****400. Što manji broj – to je bolje, jer na intervju pozivaju po broju od 1 pa na dalje (ceo svet se naravno računa, a onda i pojedinačna zemlja). Mi smo tu prilično dobro prošli. Ali nemojte to da vas za početak brine, samo jedne godine je to bio ozbiljan problem za ljude iz Srbije.
  2. Vreme kada pošaljete svoj formular. Pristup popunjavanju formulara, počinje nekoliko dana nakon objavljivanja rezultata i realno možete da ga popunite od maja te godine, do septembra sledeće. Savet za one koji imaju veliki broj je da ga popune što pre i pošalju jer su tako veće šanse da samu vizu i dobiju (logično, sve preko 50.000 se može smatrati velikim brojem).Svaki region ima svoju numeraciju kandidata pocev od 1. Ukupno ima 5 regiona: Afrika, Azija, Evropa, Juzna Amerika i Okeanija. Znači moguce je da postoji isti broj u više regiona, npr. 2017EU00012345, 2017AS00012345. U Africi brojevi idu cak do 80000 a u Evropi do 40000. Ukoliko vas ovaj deo više interesuje, detaljnije procitajte na http://britsimonsays.com/the-lottery…ory-and-so-on/*
  3. Ljudi sa malim brojem mogu da kalkulišu, jer kad dobijete vizu, imate 6 meseci da odete u SAD i dobijete zeleni karton (zapravo i manje jer ne sme da vam istekne lekarski pregled, zato ga radite neposredno pred intervju, ili ako istekne, morate da ga ponovite). Ako hoćete da odete što pre i imate mali broj pošaljite odmah i šanse su da ćete već u oktobru imati intervju.

Kada dobijete potvrdu, daju vam sajt na kom dalje popunjavate svoje podatke, dodajete informacije koje niste dali prilikom prijavljivanja na lutriju. Na taj sajt (http://www.dvselectee.state.gov) se logujete brojem pod kojim ste izvučeni (ceo gornji broj) i danom rođenja. Još koji put vas opomenu da to što ste izvučeni, ne znači da ćete vizu i dobiti, pa ja to vama ponavljam, da ne bude zabune.

Prvo smo pomislili da bi nam možda najbolje bilo da odemo sledeće leto, kad starije dete završi razred, ali to bi značilo da s obzirom da nam je broj prilično mali, treba da odložimo popunjavanje formulara. Konsultovali smo se s mnogima i zaključili  da je bolje da ipak ne rizikujemo (iako su neki to uradili i sve je bilo ok), pa ako ako zaključimo da je ipak lakše otići na leto (zbog finansija, škole i svega ostalog), da odložimo intervju u samoj ambasadi pošto je i to moguća opcija (ali opet nosi neki rizik). Negde sam pročitala da može da se odloži i samo viziranje, ali nisam naišla na konkretan primer, tako da nisam sigurna, ali možete sami da se raspitate (najbolje direktno u ambasadi). Formulare smo popunili krajem maja ) za nas četvoro je to bio celovečernji posao koji smo muž i ja zajedno obavili. Naoružajte se pasošima, vojnom knjižicom, nama je pomogao i dokument o promeni mesta boravka, pošto vas pitaju za sve adrese na kojima ste živeli poslednjih 16 godina: mesec/godina od-mesec/godina do) i trebaće vam puuuuno strpljenja i koncentracije. Ali ako pomisliš da se sve to nekad radilo ručno – ovo je pesma. Još možeš da prekineš i ponovo se uloguješ i nastaviš. Zlata vredna opcija.

Jasno vam je da u tom trenutku  ništa realno ne znaš, nisi taj put ni planirao, nisi se udubljivao. Ni sad još nismo sigurni šta ćemo raditi, ali dajemo sebi vremena dok nas ne pozovu. Kupujemo još 2-3 meseca do obaveštenja o datumu i vremenu intervjua. Obaveštenje dobijate na e-mail koji ste dali – pazite da vam ne promakne! Obaveste vas bar 30 dana pre intervjua da biste imali vremena da prikupite svu neophodnu dokumentaciju i obavite lekarski pregled. Mi sad čekamo taj mail…

  • Hvala članu foruma www.zelenalutrija.com Better Future na veoma korisnim sugestijama u ovom postu i postu o tome kako se prijaviti na lutriju

Prijava za DV lutriju

25892582706_ddec70324e_oNaravno u oktobru 2015. godine je došlo vreme da se opet šalje. Nisam oklevala iako tek što smo kupili stan i počeli da uživamo u njemu. Bratanac je moćna motivaciona sila u srcu jedne tetke! Ali nisam se ni nadala. Prethodne godine sam imala neki osećaj, ove ništa. Ova godina je nekako bljutavo počela smrću velikih likova poput Bouvija i Rikmana, Madžgalja i Nikolića. Ko bi očekivao puno od godine koja tako počne, ali se ispostavilo da nisam u pravu.

A sada malo praktičnih saveta kako se prijaviti uopšte za DV lottery.

Postoji samo jedan pravi način i on je apsolutno besplatan – preko zvaničnog sajta vlade SAD. On glasi: https://www.dvlottery.state.gov/. Trenutno na ovoj stranici možete da vidite samo linkove za proveru prethodnih izvlačenja. Formular za prijavljivanje se popunjava obično od početka oktobra do početka novembra svake godine. Više možete pročitati na sajtu ambasade SAD u Beogradu: http://serbia.usembassy.gov/, na njihovoj stranici:  http://serbian.serbia.usembassy.gov/sr/dv.html. Negde krajem septembra objave kada će početi prijavljivanje za narednu godinu (Trenutno za DV2018). Ako se plašite da se nećete setiti, možete da zapratite US ambasadu u Beogradu na FB (https://www.facebook.com/USEmbassySerbia/) ili Twitteru (https://twitter.com/USEmbassySerbia) i videti kad oni postuju datum otpočinjanja prijavljivanja. Vrlo su fini, ne zatrpavaju sadržajima.

Sada je prijava na DV2018 počela i trajaće do 7. novembra.

Takođe ću vas posavetovati da ne plaćate agencijama da to rade umesto vas. Procedura na gorepomenutom sajtu je toliko jednostavna da bilo ko, sa minimumom poznavanja kompjutera i engleskog jezika može sam da je obavi. Čula sam i jednu dobru priču u vezi sa agencijama, ali lično ne bih rizikovala u ovom svetu punom prevara. Za samostalnu prijavu biće vam potrebni osnovni podaci vas i članova uže porodice, koji će ići sa vama i unapred pripremljene fotografije u elektronskoj formi koje ćete učitati tokom prijave. Muž i žena mogu odvojeno da se prijave i obavezni su navedu sve članove svoje porodice, – svu nevenčanu decu starosti do 21 godine, decu iz prethodnih brakova, kao i usvojenu decu, bez obzira da li bi oni išli u Ameriku ili ne.* Ako ste oženjeni/udati, a to ne prijavite – diskvalifikuju vas. Ako niste pa se u međuvremenu oženite, kad dođe vreme možete naknadno da dodate partnera. Ako niste sigurni u svoje znanje engleskog jezika, sigurna sam da imate prijatelja koji vam može pomoći. Samostalnim popunjavanjem eliminišete mogućnost da budete prevareni.

Na kraju prijave dobijete broj pod kojim ste se prijavili i veoma je važno da sačuvate tu završnu stranu jer će vam biti neophodna za proveru da li ste izvučeni.

Pasoš mora da vam bude važeći i veoma je bitno da sve informacije koje date budu istinite! Ne činite sebi uslugu ako u ovoj fazi date lažne informacije, jer će izaći na videlo kad odete na intervju i kada svaki svoj iskaz budete morali da potvrdite validnim dokumentom.

U principu ste bezbedni ako:

  • imate završenu četvorogodišnju srednju školu u kontinuitetu (da vam je školovanje trajalo punih 12 godina). Postoji opcija i za one koji su završili trogodišnje škole, ali je zapravo limitirana na veoma mali broj zanimanja i potrebno je imati dokaze o radnom iskustvu za onoliko godina koliko se traži (mislim da zavisi od zanimanja). Takođe sam na forumu zelenalutrija saznala da ukoliko ste završili Srednju bogoslovsku školu, ne možete dobiti iseljeničku vizu jer se tokom školovanja ne izučavaju u dovoljnoj meri prirodne nauke (što ne važi za Bogoslovski fakultet- u tom slučaju možete). Ako ide cela porodica, ovo se odnosi na izvučenog člana porodice.
  • ako ste završili fakultet
  • ako niste osuđivani
  • ako nemate neku zaraznu bolest

Mislim da nisam ništa izostavila, ali detaljno o prijavljivanju, kao i o iskustvima tokom prijave možete pročitati na gorepomenutom forumu.

Nakon prijave vam sledi čekanje rezultata do maja, kada sami morate da proverite da li ste izvučeni. Ne očekujte mail, poziv, pismo ili bilo šta drugo. Zato čuvate onu poslednju stranicu s prijavnog formulara.

Srećno!

  • Hvala članu foruma www.zelenalutrija.com Better Future na veoma korisnim sugestijama u ovom postu i postu Šta ako ste izvučeni.

 

 

 

I onda tako desetak godina on and off

Nakon prvog nesrećnog slanja koverte poštom, narednih desetak godina smo povremeno slali, povremeno nismo (recimo kada sam bila trudna i deca bila mala), ali od te davne 2004. smo bar pola puta slali.

Nisam nešto bila voljna da idem, iskrena da budem. Najviše sam to radila jer su me brat i najbolja drugarica (koja se u međuvremenu trajno preselila u NY isto preko lutrije) redovno podsećali kada dođe oktobar.

Tada stvari u Srbiji i nisu delovale tako loše. Imala sam posao, na granici su otvoreni crveni i zeleni prolaz, ukinuli su nam vize za EU zemlje, delovalo je da sve napreduje.

Ipak sam slala, po principu, ako me izvuku – tad ću o tome misliti. Postalo je još lakše jer se sad sve radi online.

A onda mi je brat javio da će dobiti bebu i meni se opet javio onaj osećaj iz 1999. Nedostaje mi i hoću da budem blizu kad se velike stvari dešavaju. I poželela sam da dobijem na DV2016. Ali nisam. I bila sam razočarana.

Situacija u zemlji je u međuvremenu opet počela da degradira i to se oseća na svakom koraku, u vazduhu. Na mom poslu prvenstveno: šef mi 7 godina nije dao povišicu jer ovde infrastrukturnih projekata velikog obima na kojima moja kompanija radi NEMA, pouzdano već 4 godine od kad sam se vratila s porodiljskog. I kad se pojavi neki sve funkcioniše po principu „mala bara, puno krokodila“. Verujem da je sve to opet doprinelo onom groznom trulom osećaju da želim da odem iz Srbije.

Volela bih da ne želim. Volela bih da se odavde ne odlazi, već da imamo problem jer puno ljudi hoće kod nas da se preseli. Mi smo samo tranzitna zemlja za izbeglice, srećom čak i za skupe opijate. Volela bih da nebrojeno mnogo mojih prijatelja nije već van zemlje, rasuti po celom svetu od Japana do SAD.

Kako je sve počelo…

Pre 16 i po godina, moj tata je dobio zeleni karton na lutriji. Sa sobom je poveo mog brata koji je tad imao 17 godina. Ja sam imala već 21 i nisam mogla da pođem s njima. Iskreno nisam ni želela. Okupirana studijama na dva fakulteta, slikanjem ikona, crkvenim horovima, raznim hobijima, nije mi bilo do počinjanja od početka. A ujedno bi to mami slomilo srce. I ovako je napuklo kad je brat otišao tako rano. Mislim da nikad nije zacelilo.

To je bio kraj bombardovanja, sve je bilo depresivno, mama je bila depresivna, ja sam bila na ivici ozbilje depresije. Potrajalo je to. Onda sam dve godine kasnije upoznala NBS (najboljeg muza na svetu). On je bio moj lek 🙂 U naredne dve godine počeli smo da živimo zajedno, mama je ojačala, ja završila fax i brat je predložio da i mi pošaljemo za lutriju.

Sad sledi ozbiljan blam. Kada sam pročitala instrukcije za prijavu, pisalo je poslati običnom poštom. Kao i uvek, imaju veoma striktan rok u Kentakiju, gde sve te prijave stižu. Mislim da je i tad bio mesec dana. Popunili smo  odštampane formulare rukom, spakovali u kovertu i moj zadatak je bio da to pošaljem. Iskreno nisam nešto bila tad, a nisam ni sad iskustvena s poštanskom terminologijom i kada me je žena pitala kako šaljem rekla sam „obično“, baš kako su tamo i napisali. Onda me je pitala da li to treba da bude poslato avionom i ja iskreno nisam znala da li je to obično ili neobično slanje. Posle dužeg brejnstorminga, nas dve smo došle do zaključka da je obično verovatno brodom. Muž i brat su umrli od smeha, a ta pošiljka je verovatno stigla dva meseca kasnije u Kentaki. Niko nije ni očekivao da budemo izvučeni!

photo credit: Image taken from page 143 of 'London (illustrated). A complete guide to the leading hotels, places of amusement ... Also a directory ... of first-class reliable houses in the various branches of trade' via photopin (license)
photo credit: Image taken from page 143 of ‘London (illustrated). A complete guide to the leading hotels, places of amusement … Also a directory … of first-class reliable houses in the various branches of trade’ via photopin (license)

Haos u glavi

Nakon saznanja da smo izvučeni na DV2017, i da postoji mogućnost da emigriramo, nije bilo spavanja. Bar za mene. Muž je to sve mnogo racionalnije prihvatio. Odlučili smo da ne govorimo ništa deci ni široj javnosti dok vize ne budu u pasošu. Prvo, deca su prošle godine prošla selidbu i promenu škole i vrtića s Dorćola na Zvezdaru, a drugo, svuda naglašavaju da dok ne dobijete vizu ne napuštate posao, ne prodajete nekretnine, jer to što ste izvučeni ne znači da ćete vizu i dobiti. Postoji nekoliko bitnih odlučujućih faktora, ali o tome u nekom od narednih postova.

Elem, moja agonija, bukvalno agonija je trajala od 3. maja do 17. maja kada je konačno prekinuta poslovnim putovanjem (hvala mojoj kompaniji za to!). Jedna od reči koja me najbolje opisuju je „kontrola“, a u ovoj situaciji ju je vrlo teško postići. Toliko neizvesnosti za nekoga ko je anksiozan je zaista nešto što kida živce na najsitnije komadiće.

23436371004_6ca479a6a0_o

Milijardu pitanja se pojavilo u mojoj glavi, šta i kako dalje? Deca! Kako će oni to podneti, kako će bez znanja jezika. Šta ću ja da radim tamo sa svojim Filološkim fakultetom, šta će muž da radi? Hoćemo li preživeti? Znam da ne želim da budem teret bratu ni jedan jedini dan! Nemamo ušteđevinu koju bi poneli. Kako da uzmem pare od osiguranja koje uplaćujem već 7 godina? Koliko će mi uzeti jer želim ranije da ga otkupim? Zdravstveno osiguranje?! Svi znaju da je Amerika horor po tom pitanju!

child Head.Children Learn to think

Prvo sam se obratila drugaricama koje su davno ili nedavno imigrirale. One su me malo smirile i dale mi neke smernice. Jedna od najkorisnijih za početak je da se registrujem na forumu zelenalutrija.com. Konačno informacije. Naredna dva dana intenzivno sam iščitavala forum i našla zaista brdo korisnih informacija koje su ljudi prethodnih godina nesebično delili. S nekim članovima se i dopisujem. Sjajni ljudi kažem vam! To vam je prva stanica.